Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, koji je u dvodnevnoj zvaničnoj poseti Beogradu, vladar je sa najdužim stažom u post-sovjestskom prostoru. Dužim čak i od Putina. Na vlasti je već 25 godina, a četvrt veka njegove vladavine obeležile su brojne kontroverze, usponi i padovi u odnosima i sa Istokom i sa Zapadom.

Postoji li opozicija?

Jedna od najvećih zamerki na račun suverenog vladara Belorusije je gušenje slobode medija, kritičkog (ili bilo kakvog) mišljenja i gušenje opozcije.

Statistika sa poslednjih izbora to i pokazuje. Na parlamentarnim izborima održanim 17. novembra ove godine, političari odani njemu osvojili su sve mandate. Opozicija nije osvojila bukvalno nijedan! Na prethodnim izborima 2016. godine, opozicija je imala tek dva mesta u parlamentu koji broji 110 mesta. I to je bio prvi takav slučaj u 20 godina, odnosno od kada je on na vlasti. Dvojici pomenutih opozicionara nije bilo dozvoljeno da učestvuju na izborima 2019. godine.

Lukašenko je inače uoči nedavnih parlamentarnih izbora najavio da će se ponovo kandidovati na predsedničkim izborima 2020. godine. Već sada je prilično jasno da je pobeda sigurna. To pokazuje i statistika prethodnih izbora: 2001. pobedio je sa 75,65 % glasova u prvom krugu, 2006. još ubedljivije sa 84,4 % glasova u prvom krugu, 2010. sa 79,65 % glasova u prvom krugu i 2015. sa 84,09 % glasova u prvom krugu.

Nekoliko njegovih izazivača na pomenutim izborima, poput Andreja Sanikova koji je Lukašensku izašao na crtu 2008. godine, danas žive u egzilu, tvrdeći da su morali da pobegnu zbog političkog progona. Inače, OEBS već dugo nijedne izbore u Belorusiji nije označio kao demokratske, a pojedina od pomenutih glasanja za predsednika svetske sile poput SAD javno su smatrale nameštenim.

Svemu tome treba dodati i činjenicu da je putem referenduma doneo izmene zakona i ustava kako bi imao više ovlašćenja i neograničen reizbor. Istovremeno, parlamentu je oduzeta moć.

Mediji u Belorusiji nisu naklonjeni opoziciji, čak za nju i nema mnogo mesta. Ili gotovo ni malo. Zabeležena su i hapšenja novinara, što se na primer dogodilo u avgustu 2018. godine, kada je šestoro novinara iz malobrojnih nezavisnih medija završilo iza rešetaka sa objašnjenjem da su koristili “informacije državne novinske agencije bez plaćanja pretplate”.

Sa druge strane, ekonomija Belorusije je u boljem stanju, iako je reč o ekonomiji koju kontroliše država. Pod Lukašenkom, zvanična nezaposlenost je oko dva procenta, siromaštvo je opalo, a prosečna mesečna zarada je viša nego u većini bivših sovjetskih republika, uključujući i Ukrajinu. Ipak, kritičari pripisuju ekonomski rast Belorusije dotacijama u energiji iz Rusije i povlašćenom pristupu ruskom tržištu za beloruske industrijske proizvode.

Mali i veliki brat

Bliskost sa Rusijom je jedna od ključnih motiva njegove vladavine, ali i tu je bilo uspona i padova. Lukašenko je sredinom devedesetih bio incijator konfederalnog entiteta Savezne Države Rusije i Belorusije, a 1999. godine potpisano je stvaranje te zajednice. Ona u praksi nikada nije zaživela, pa su 2001. ponovo uspostavljene carine na graničnim prelazima, što je praktično označilo prekid njihove carinske unije do 2010. godine, kada su međusobne carine ukinute. Lukašenko je obećao uvođenje zajedničke valute 1. januara 2004. godine, ali do toga nikada nije došlo.

Iako je blizak sa Putinom, čak neguje i siti imidž kao on (“običan” čovek iz naroda), Rusija i Belorusija su imali period hladnih odnosa. Nakon rata u istočnoj Ukrajini i aneksije Krima kada je Zapad oštro osudio Rusiju (uvedene su i sankcije) Lukašenko, nasuprot očekivanjima, nije branio “velikog brata”. Čak, bio je prilično neutralan. To je pomoglo da se otope odnosi sa Zapadom, čak i da se Belorusiji ukinu sankcije 2016. godine.

Prošle godine, brojni mediji objavili su navodni plan ruskog predsednika da Putin želi da ujedini Belorusiju sa Rusijom i da novonastalim entitetom vlada upravo on. Na taj način bi Putin rešio problem činjenice da mu mandat na čelu Rusije ističe 2024. godine (a prema zakonu neće moći da se kandiduje na narednim izborima) i tako zadrži vrhovnu vlast nad zemljom i još poveća moć.

Ljubavna veza sa misicom?

Njegov privatan života takođe je zanimljiv. Lukašenko je oženjen Galinom Rodionovnom od 1975, ali par ne živi pod istim krovom. Zanimljvo je da nisu ni razvedeni. Lukašenko i Galina imaju dva sina – Viktora (1975) i Dimitrija (1980).

Poslednjih dana šuška se da je Lukašenko u ljubavi sa bivšom misicom Marijom Vasiljevič (22).

Vasiljevićeva nema ni sekund iskustva u politici, niti je učestvovala u kampanji, ali uspela je da nedavno postane najmlađa poslanica u istoriji Belorusije. Odgovor na pitanje kako je uspela u tome mnogi su pronašli u navodnoj ljubavnoj vezi sa večitim vladarom Belorusije. To nikada nije potvrđeno, ali Lukašenko i Vasiljevičeva su mnogo puta viđeni zajedno u javnosti.

Viđeni su zajedno na Svetskom fudbalskom prvenstvu koje se prošle godine održalo u Rusiji, umetničkim festivalima u organizaciji države, novogodišnjem balu u Minsku (koji je čak uživo prenošen na nacionalnoj televiziji), a pre nekoliko dana u britanskim medijima osvanule su paparaco fotografije sa hokejaške utakmice na kojoj su snimljeni u nestašnom zagrljaju.

Takođe, Vasiljevič je nagrađena državnim ordenom za “značajan” doprinos kulturi i dobrotvornim svrhama. Čak, pojedini mediji tvrde da je Lukašenko lično nadgledao njene pripreme za takmičenje “Miss World 2018” koje se održalo u kineskom gradu Sanji. Vasiljevič se na tom takmičenju plasirala među najboljih pet, ali je pobedu odnela Meksikanka Vanesa Ponce.

BONUS VIDEO:

Reply
Share this

Blic online