U iščekivanju filma i serije „Jedini izlaz“, čija je premijera na jesen, glumac i pedagog Slobodan Beštić ovih dana ima završne ispite sa svojim studentima glume, ali snima i koprodukciju u kojoj, kako je pre nekoliko dana otkrio u razgovoru za „Blic“, igra zanimljivu ulogu na engleskom.

Priprema se i da obnovi komad „Noćni pisac“, koji samo što je premijerno izveo u matičnom Narodnom pozorištu, korona je sve zaustavila.

– Predstava „Noćni pisac“ je urađena za četiri dana i imala je samo nekoliko izvođenja. Pošto je moj glumački zadatak veoma složen, baziran na psihološkim nijansama u govoru, teškim dikcijskim partiturama, preciznim fizičkim radnjama koje zahtevaju i veštine komedije del arte, ja sam kao glumac uplašen pred prvo sledeće izvođenje. Mislim da će mi trebati mesec dana pripreme – kaže Slobodan Beštić, koji je u proteklom periodu, kao i svi, predstave gledao onlajn:

– Kada sam gledao snimke starih predstava koje nisu na repertoaru, pomislio sam da je to dobar način da se nešto od prolazne umetnosti pozorišta zadrži u pamćenju. Ako su predstave snimane savesno i onlajn, možete imati neki utisak o predstavi, naravno ne doživljaj. Ali bio sam zbunjen kada sam video svoj igrajući repertoar na internetu. To nije dobro ni za publiku, ni za pozorište.

Mislite li da će se sa početkom nove pozorišne sezone sve vratiti na staro ili pak u neku novu normalu?

– To je veoma nezgodno pitanje. Mislim da su političari doneli odluku da korone nema, lekari ćute, narod se opustio. Moja ćerka Hana je bila na probama sa devojkom koja je sad dobila pozitivan test na koronu. Doktori su preporučili kućni karantin, prekid proba, otkazivanje premijere i snimanja. Čak je i mom sinu preporučena izolacija iako nije sreo zaraženu devojku, nego bio u bliskom kontaktu sa Hanom. I ja sam u bliskom kontaktu sa Hanom, a imam ispite, zatim desetak dana snimanja. Hoćemo li preživeti iluziju koju nam političari nameću: idite na utakmice, skupove, glasanje, mature, ispite? Pa ko preživi, glasaće.

Izolacija, kako ste izjavljivali, tera ljude da se sretnu sami sa sobom. Da li je taj susret vama značio i neku spoznaju?

– Da, bavio sam se porodicom i nekim ličnim preispitivanjima. O tome sam govorio u intervjuima koje sam dao tokom vanrednog stanja. Ali ovo je deo moje priče koji do sada nisam nikad pominjao. Imao sam vremena da zalečim hematome na peti i izletelu kost, jer od jesenas nisam imao toliko vremena za mirovanje koliko je povreda zahtevala. Probe, časovi, snimanja… Šta bi čovek mogao da spozna nakon tog iskustva? Da je budala što uništava svoje telo zarad umetnosti? Ideala? Ili će moj rad značiti nekom posle mene ili će me zaboraviti? Spoznaja: baš me briga, danas je sunčan dan, idem na reku sa psom da uživam u odblesku sunca na Dunavu.

Umetnici širom sveta bili su možda i najpogođeniji krizom izazvanom virusom korona. Koliko je, s obzirom na vaše iskustvo u inostranstvu, pandemija otkrila ogolila sve slabosti sistema?

– Slobodni umetnici u Srbiji su ostali bez zarade, zaposlene kolege su odvajale simboličnu sumu kao znak solidarnosti, što mi govori da u nekima još ima savesti i zdravog razuma, i grad je dao simboličnu pomoć. Valjda će od tih simboličnih pomoći neko i da plati kiriju, a možda i da ruča.

Slabosti sistema u inostranstvu idu mnogo dublje. Danas se po svetu ruše spomenici ljudi koji predstavljaju kolonijalizam i rasizam. Ima li to veze sa pandemijom? Ne direktne. Ali kao civilizacija dolazimo do nekog kraja i urušavanja, od Amerike, Evrope pa do nas, u Srbiji, gde su ljudi uplašeni za egzistenciju i prinuđeni od jedne stranke na vlasti na svakakva poniženja da bi preživeli. Mislim da scenario koji se dešava u Americi, Londonu, Sidneju, Parizu i zapadnim gradovima može da predstavlja početak promena u drugim delovima sveta, pa i na Balkanu. Mada se mi hapsimo i prebijamo decenijama, ovaj svetski talas pobune je početak pobune protiv sistema, ne srpskog, nego globalističko-kapitalističkog, zasnovanog na kolonijalizmu, eksploataciji i robovlasništvu. Spomenik Kolumba je ostao bez glave u Americi.

U predstavi „Noćni pisac“ radili ste sa jednim od najznačajnijih reditelja i pedagoga Janom Fabrom. Iako ste tokom karijere radili sa mnogim velikim rediteljskim imenima, koliko Vam je saradnja sa Fabrom otvorila neke nove vidike?

– Uživao sam u tom radu kao umetnik, ali mi je bilo fizički veoma naporno da podnesem sve to. On je veoma svestran i kompletan stvaralac, prepoznali smo se u svojim pozorišnim strastima, plamen se upalio i nastala je uzbudljiva predstava. Tako nešto mnogi glumci ne dožive nikad u karijeri. Zato sam zahvalan bogu Dionisu da mi je omogućio četiri dana sa Fabrom.

Trebalo je da nastavite saradnju sa Fabrom… Da li je kriza poremetila planove za nove predstave i turneju sa njegovom trupom?

– Jeste. Ovih dana ćemo se sresti i videti šta i kako dalje sa mojim ugovorom sa trupom. U međuvremenu organizujemo seminar Jana Fabra u Narodnom pozorištu za glumce i studente glume. To će biti najznačajniji doprinos koji on može da nam prenese, jer je u pitanju konkretan glumački rad na tehnikama i načinu pozorišnog mišljenja. To nam treba i za buduće generacije.

Govorili ste svojevremeno da bi ulaganje u duhovne vrednosti jednog naroda trebalo da bude prioritet svake vlasti, ali da je kod nas kultura uvek na poslednjem mestu. Protok vremena vas nije demantovao?

– Igor Vuk Torbica je primer umetnika koji se ostvario ne samo u Srbiji nego u regionu. Bio je hrabar i dosledan, svojim predstavama govorio o propasti ljudskih vrednosti u čoveku i društvu, bio društveno angažovan i beskompromisan u svom stavu prema vlasti. Mogu da mu se poklonim kao umetniku i čoveku savesti koji je svoj život i karijeru posvetio ovom pitanju. Dao nam je najstrašniji odgovor na to šta smo kao društvo, pa ako hoćete i kao narod, sebi dozvolili. Ostalo je ćutanje.

Reply
Share this

Blic online