“Na ovoj planeti mi smo šampioni u uterivanju straha”. Izgovara ruski naučnik Jan Rigel dok stiska volan, a njegova saradnica Tatjana Klimova na zadnjem sedištu ispira usta vodom nakon simultanih napada mučnine i povraćanja zbog užasa kojima je svedočila. U ovom malom naučnom postrojenju 1983. godine u ruskoj nedođiji vera u sovjetski socijalizam sija kao zvezda danica. Tajne se drže u zubima dok krvare desni, a heroji naroda su samo heroji na papiru, dok su iza zatvorenih političkih vrata oružje sistema i utvare društva.

Samouvereni debitantski film Egora Abramenka “Sputnik” ne zaboravlja koliko je strah važan element zemlje u kojoj je rođen i u kojoj je odrastao. Njime se vlastodršci hrane decenijama, isisavajući život iz naroda, ostavljajući ga paralisano srećnim što je uopšte živ. Egor u naučno-fantastičnoj horor verziji “Sputnik” ujedinjuje dve najveće nemani – političko hranjenje strahom i jezom od nepoznatog koja gamiže po leđima. Inspirisan radom Ridlija Skota u filmu “Alien” i Denisa Vilneva u fantastičnom “Arrival”, sa socijalističkim sivilom i nezbežnim strahom od nepoznatog, poslao je gledaoce u svemir da se dive beskrajnoj lepoti mraka, a potom ih tresnuo o zemlju da se bore sa dva čudovišta. Jedno je došlo nepozvano, drugo su napravili ljudi. Jedno je upravo došlo, drugo je već predugo tu.

Limitirani budžet “Sputnika” otvara vizuelna ekstravaganca, koja se ni po čemu ne razlikuje od holivudskih blokbastera od 400 miliona investiranih dolara, dok je za film Egora Abramenka izdvojeno poprilično bednih 2,5 miliona dolara.

U nepreglednom svemiru pluta maleni ruski brod sa dva astronauta. Iako bi trebalo da se osećaju kao gospodari sveta dok kroz prozorče gledaju na Zemlju, pevuše omiljenu pesmu i jedina misao na pameti im tuš. Osećaj blaženstva kad se uđe pod vruć tuš koji povremeno preseče hladna voda. Dok sanjare o komforu na zemlji i nestrpljivo čekaju sletanje, na njihov brod se nameračilo nešto što ljudski um nije u stanju da racionalizuje.

Iz iznenadno srušenog broda jedan astronaut je izvukao živu glavu, a drugi ni glavu nije mogao da sačuva.

Konstantin nije postao heroj nacije nakon nesreće, već eksperiment koji nadgleda naučna zajednica pod kontrolom države. Danju je na psihoanalizi zbog nemilog događaja koji se odvio u svemiru, a noću je zatvoren u samnici sa neprobojnim staklom. Jer u nedoba između dva i tri ujutru iz njegovih usta se izmigolji monstruozno stvorenje.

Tatjana Klimova, neuroprihijatar i nekonvencionalni lekar za sovjetske uslove, angažovana je da prati Konstantinovo stanje. Naivno misleći da će se baviti posttraumatskim sindromom nailazi na parazita i nesrećnog domaćina koji su na bizarne načine povezani i koji ne mogu tek tako biti razdvojeni.

“Sputnik” u veštoj narativnoj ekspoziciji, kao da nije debitantski film, već peti ili šesti po redu, sakriva agendu iza slučaja o dva astronauta, ostavljajući prostor za nekoliko naučno-fantastičnih obrta, horor elemente, karakterizaciju i dramsku podlogu Konstantina i Tatjane, ali i kritički osvrt na društveno-politički sistem.

Sjajan vizuelni identitet filma, atmosfersko pumpanje tenzičnim odabirom zvukova i glumačka postava su dovoljan mamac da sa Tatjanom virimo kroz špijunku ruskog načnog centra.

Debitantski film Egora Abramenka nema nikakvih većih problema ili mana. Jedino što ga od etikete fantastičnog filma razdvaja su nešto razvučeniji treći čin i magija koju imaju “Alien” i “Arrival”. “Sputnik” nema iznenađenje kao “Arrival” i nema komercijalnu moć kao “Alien”, ali ima svoju specifičnu prirodu i atmosferu koja je svojstvena podneblju kom pripada.

Izvor: Deda Milorad

Reply
Share this

Blic online