Nakon svečanog otvaranja svetskog kongresa Međunarodne federacije za pozorišna istraživanja u Narodnom pozorištu, 9. jula, proslavljeni pisac održao je plenarno predavanje u skladu sa temom skupa – “Pozorište i migracija – pozorište nacija identitet između migracije i nekretanja”.

Zanimljivo, studiozno, kroz prizmu ličnog života i pozorišnog stvaralaštva sa nizom upečatljivih, i potresnih i grotesknih momenata, bilo je izlaganje Stefanovskog. Majstor pera sve je začinio duhovitim momentima i zanimljivim slajdovima. Bilo je i smeha u sali kada je, primerice, govorio o odnosu engleske tastature i maternjeg mu jezika (“slovo W je Nj, Q je Lj… pa vi vidite kud će čovek s tim monstrumom globalizacije”), ili kada je pokušao da “prevede” na ovim prostorima čuvene komade platna s izvezenim crtežima i porukom koje su negdašnje domaćice držale kraj šporeta (“mudra žena mora znati muža ljubit i kuvati”), dobio je aplauz rekavši “vizni režim je kriminalan”. A potom, u razgovoru za “Blic” osvrnuo se na to svoje kazivanje, govorio o planovima…

Na pitanje s kojim osećajem je došao na skup, spremao obraćanje, uz osmeh je napomenuo:

– S osećanjem da sam kvalifikovan za temu. Jer, već dugo godina vežbam. Pisao sam s užitkom i unutrašnjim angažmanom. Jer, ovo mesto je vrlo logično za ovakav skup i temu. A što se mene tiče, toliko drama sam napisao sa tom temom.

Pominjemo potom kako je “mirno živeo u Skoplju” do raspada Jugoslavije, a potom je rat uz razne strahote učinio svoje, on se preselio u London. Osvrnuo se i na činjenicu da mu je i deda išao u pečalbu, a upitan koliko ga je to promenilo, veli:

– Studirao sam anglistiku, i tada u Skoplju me veoma zanimala drugost. Znao sam odlično engleski i pre nego što sam upoznao suprugu. Međutim, ono što je bitno, što je bilo autentično moguće – živeo sam u Skoplju sa ženom Engleskinjom sasvim normalno. Spavajući u Skoplju bili smo građani sveta. Osećali smo se suvereno. Pa ljudi su išli u London da kupuju ploče, i to je bilo najnormalnije. Tako smo živeli. Izgubili smo tu mogućnost. Mi smo zapravo imali Evropsku uniju, tako smo se i ponašali.

Stefanovski: Radiću predstavu s Oliverom Frljićem u Rijeci

Jedan od dirljivih momenata tokom predavanja bio je i kada je govorio o seobi ptica, o čemu je tokom našeg razgovora uz osmeh napomenuo:

– Još u školi smo učili da se ptice sele sa juga na sever, a potom vraćaju. Naravno, shodno godišnjem dobu. I nikada nismo pitali sebe a gde im je kuća. Jegulje iz Ohridskog jezera putuju u Sargaško more 10.000 milja. U životu mnogih životinja migracije su prirodna stvar. I za generaciju moga dede pečalba je bila kao čeličenje mišića.

Govorimo potom o savremenom trenutku u kojem je ključni momenat zapravo ekonomski, o problemima koje obični ljudi imaju sa dokumentima…

– Milioni ljudi iz srednje klase u Engleskoj imaju na jugu Francuske još jednu kuću. I nema kontroverze ni muke s identitetom. Ako imaš para, možeš živeti svugde kao kod kuće. Muka pečalbe proizlazi iz siromaštva.

Na pitanje šta ćemo mi s našim siromaštvom, odgovara:

– Ne znam, ali ono je vrlo ozbiljno.

Podsećamo se njegovih reči da je vizni režim kriminalan.

– Način na koji se očekuje od ljudi u Makedoniji da uzmu vize za Englesku je kriminalan i skandalozan. Počev od toga da pasoše moraju slati u Poljsku pa nadalje.

Kad bih se ponovo rodio

I, poslednje pitanje, inspirisano predavanjem bilo je – a kad bi se ponovo rodio?

– Radio bih predstave bazirane na ritulima iz svakodnevnog života. Moja baba je imala svadbu od tri dana. Voleo bih da pravim takvu predstavu. Moji studenti u Švedskoj su napravili petominutni film od dvanaestočasovnog materijala u kojem su snimali od trenutka kad počinju da piju pivo do potpunog pijanstva. Ko zna šta bih radio ako se rodim ponovo, al‘ poželite mi sreću.

Reply
Share this

Blic online