“Dan zahvalnosti u Srbiji… nedostaje mi dom tog dana, ali moji srpski prijatelji me obasipaju pažnjom i porukama ‘Srećna slava’”

Ovako Čarls Keter, Amerikanac koji već osam godina živi i radi u Srbiji, opisuje za “Blic” kako provodi jedan od najvećih američkih praznika daleko od porodične trpeze.

– Život na drugom kraju sveta ima svoje prednosti, ali i svoje mane. Dan zahvalnosti je za Amerikance nešto najbliže onome što Srbi zovi “slava”. Moji prijatelji ovde me zovu po ceo dan i šalju mi poruke uz obavezno “srećna slava”. Sličnost je i u tome što i za Dan zahvalnosti, kao i za slavu, hrane ima u izobilju. Moja prorodica u Ilinoisu uvek spremi više hrane nego što možemo da pojedemo za ceo mesec. Moja majka skuva dosta različitih jela noć pred praznik, a najdraže mi je krompir sa puno sira i slanine, salata od avokada sa puno slanine, različita jela od mesa poput svinjetine, piletina i naravno ćurka. Ali, otkako sam u Srbiji, moji roditelji su shvatili da vole i mućkalicu, pa se sada i to nalazi za našim stolom za Dan zahvalnosti u Ilinosiu. Moj otac je takođe uključen u kuvanje, ali je on zadužen za deserte, poput peciva puž (pogače), i pite od borovnice – priča Čarls.

Kao što je to i ovde običaj, sve što se ne pojede za slavu, jede se narednih nekoliko dana, odnosno dokle god ima zaliha, pa Čarls kaže da se za Dan zahvalnosti jede od jutra do mraka i onda cele naredne nedelje.

Ipak, kako je on već godinama stanovnik naše zemlje, ne uspeva uvek da Dan zahvalnosti provede sa svojom prodicom u SAD-u, ali to ga, kako kaže, ne sprečava da važan praznik za svoju kulturu proslavi i u našoj zemlji.

– Uvek se osećam pomalo tužno u Srbiji na Dan zahvalnosti jer mi nedostaje moja porodica, ali trudim se da ugodim sebi. Nekoliko puta su mi prijatelji donosili roštilj koji su njihove porodice specijalno pripremale za mene za Dan zahvalnosti. I salatu naravno… jer baka mog prijatelja kaže da “moramo da ga držimo zdravim dok ne nađe ženu”. Obožavam bake u Srbiji. Jedna mi je jednom rekla: “Ne odobravam ništa što tvoja vlada radi, ali ti si uvek dobrodošao kod nas da jedeš ili budeš u našem domu”. Tretiraju me kao porodicu – dodaje Amerikanac koji toliko voli našu zemlju da je samoinicijativno svom preziimenu dodao nastavak -ić, pa se tako na društvenim mrežema predstavlja i kao Čarsl Keterić.

Keter(ić) tako dalje priča da ostatak praznika voli da provede uz domaće srpsko pivo, pozive preko Skajpa, i dostavu punog tanjira roštilja iz njegovog omiljenog restorana.

Kako radi za “Work and travel”, kaže i da njegova kancelarija u Novom Sadu svake godine organizuje proslavu Dana zahvalnosti gde pozovu neke bivše studente kako bi se počastili ćurkom i zabavili.

– Sve u svemu, moji srpski prijatelji se potrude da se nikad ne osećam usamljenim ili zaboravljenim na ovaj dan – zaključuje Čarls.

Inače, da Čarls možda i stvarno ima srpske krvi, ilustruje i način na koji je uopšte i dospeo u našu zemlju. Naime, njega je ovde dovelo ono što Srbi zovu “čistim inatom”. Naime, pre nekih osam godina (a možda i više), Čarls je odlučio da poseti Srbiju nakon svađe sa jednim Srbinom preko društvene mreže na stranici “Ja mrzim Ameriku”. Na kraju rasprave Srbin mu je rekao da dođe i da se sam uveri i Čarlsu đavo nije dao mira, te je odlučio da ga posluša. I, to je bila ljubav na prvi pogled, kako sam kaže. Nakon povratka u Ameriku, još jednom je kasnije došao u našu zemlju, a onda odlučio i da se trajno preseli. Živeo je u Zrenjaninu i Beogradu, ali se na kraju odlučio za Novi Sad gde i danas živi. Čarls je poznat i po pomoći koju je prikupljao za srpski sport u školama u Zrenjaninu, a možda i najpoznatiji po svom “Jutjub” kanalu na kojem redvno opisuje zbog čega voli našu zemlju. Takođe je i pasionirani navijač naše reprezentacije u svim sportovima, a kada ga pitate, pa šta je to što te je toliko oduševilo u Srbiji, kratko odgovara – ljudi!

– Nadam se da će mi Dačić uskoro dati pasoš (smeh) – rekao nam je Čarli u jednom od ranijih intrevjua.

Podsetimo, Dan zahvalnosti jedan je od najvećih praznika u Sjedinjenim Američkim Državama i dan kada se porodica tradicionalo okuplja za stolom uz nezaobilaznu ćurku. Taj veliki praznik obeležava se četvrtog četvrtka u godini, a iako ima razna tumačenja i porkela, najviše se vezuje za događaj iz 1621, kada su doseljenici sa broda “Mejflauer” zbog dobre žetve u znak zahvalnosti odlučili da proslave sa Indijancima koji su im pomogli da preguraju zimu dajući im hranu.

Reply
Share this

Blic online