Stolarske i krojačke radionice, časovi srpskog jezika i računara… ne, nije u pitanju jedan tipičan dan u školi, već jedan običan dan osuđenika u zatvoru Nova Skela.

Novinarska ekipa “Blica” imala je ekskluzivnu priliku da poseti KPZ u Beogradu (poznatiji kao Nova Skela) i prisustvuje programima obuke i obrazovanja u kojima učestvuju osuđenici koji u ovom zavodu izdržavaju i visoke kazne zatvora, uključujući i one do 40 godina.

U ovom zatvoru svi osuđenici imaju priliku da rade na sebi i nadoknade izgubljeno vreme u obrazovanju, uče se raznim deficitarnim poslovima, pišu tekstove za interni časopis, prolaze obuku za rad na računarima…

– Došli su ovde da bi se promenili. Promena je proces koji traje, nama je ona cilj i verujemo u nju – ovim rečima započeo je priču za “Blic” Aleksandar Vićentijević, načelnik Službe za tretman u zavodu koji je prve osuđenike primio 2012. godine.

– U zatvoru postoji život baš kao što postoji i van zatvora. Ovde se osuđenici obrazuju i stiču diplome u kojima se nigde ne nalaze oznake ovog zavoda kako bismo sprečili moguću diskriminaciju. U našim radionicama se obučavaju za poslove koji mogu da im pomognu da se kasnije zaposle. Izuzetno su motivisani da uče i učestvuju na poslovima u kartonaži, drvnoj ili krojačkoj radionici koja uspešno radi od 2018. godine – kaže on.

On podseća da osuđenici u svim programima koji postoje u Zavodu učestvuju isključivo na dobrovoljnoj osnovi i naglašava da je trenutno skoro 40 odsto osuđenih lica radno angažovano.

– Trenutno je u toku čas srpskog jezika – kaže načelnik i uvodi nas u učionicu.

Klupe, zelena tabla – baš kao da se nalazimo u pravoj đačkoj učionici. Njih desetorica, komandir i nastavnica.

– Oni uče sve – pravopis, gramatiku, književnost, i veoma su zainteresovani, učestvuju, pišu sastave. Kažu kad je bila onlajn nastava, dok se tako jedno vreme organizovala zbog pandemije, jedva su čekali da se vrate u klupe – objašnjava nam nastavnica Slađana Knežević Cvijetić iz Škole za osnovno obrazovanje odraslih “Đuro Salaj” s kojom ovaj zavod sarađuje od 2018. godine.

Kažu, opismenjuju se zbog sebe, ali i kako bi sutra svojoj deci mogli da pomognu u školi.

– Na kraju oni dobijaju diplomu i ona je ista kao i bilo koja druga, nigde ne piše gde su obrazovanje stekli – navodi Vićentijević.

On nam je pokazao i interni zavodski časopis “Naša nova skela” u čijem stvaranju učestvuju osuđena lica i zaposleni. Reč je o svojevrsnom godišnjem almanahu u kojima se nalaze tekstovi osuđenika o programima u kojima su učestvovali.

– To su sve oni napravili – kaže, i pokazuje nam jednu ogromnu policu sa različitim predmetima od drveta, lampe, ikone, drvena ukrašena jaja, futrole za naočare, za hemijske, krstići, naglašavaju da je sve čist orah.

Ulazimo u stolarsku radionicu u kojoj radi sedmorica osuđenih koji objašnjavaju da su znanje stekli tokom obuke u Zavodu.

– Opismenjavanje, radni angažman i aktivnosti u slobodno vreme, takođe, deo su programa postupanja koji se osuđenom određuje, a služe stvaranju uslova, koliko je to moguće, najpribližnijim uslovima života na slobodi. Velika važnost se pridaje negovanju porodičnih odnosa, od čijeg kvaliteta direktno zavisi i buduće uspešno reintegrisanje u društvenu sredinu – objašnjava Vićentijević.

Nakon ove, ulazimo u krojačku radionicu. Devet mašina i njih desetorica sa maskama na licu i svako ima svoje zaduženje – jedan radi na pripremi materijala, a ostalih devet šije. Osuđenik na pripremi lenjirom meri i iscrtava na zelenoj tkanini model koji će krojiti. Na sredini veliki sto, na njemu rančevi i torbe i dvojica koja ih pakuju. Osuđenik S. Đ. pokazuje nam moderne ženske torbe, rančeve, sportske i putne torbe koje su on i drugi osuđenici ovde sašili, učeći se ovom veoma traženom zanatu.

– Kada sam došao, bio sam na izradi koverata, a gledao sam kako šiju i poželeo sam da probam. Mesec i po ili dva trajala je obuka, a onda sam krenuo s radom. Od tada, a dve godine radim ovo, tu sam obe smene, od 8 do 12 i od 14 do 17 h, ne dolazim samo kad mi dođe poseta. Sad sam, rekao bih, među boljim šivačima, pa i ja obučavam druge – kaže S. Đ. s neskrivenim ponosom, i dodaje da najviše voli da pravi torbe.

Pored ovih radionica, osuđenicima je omogućeno i da slikaju. U to smo se uverili i mi videvši prostoriju namenjenu za to. Dva štafelaja i pregršt šarenih slika. Motivi na njima najrazličitiji. Dvojica osuđenika slikaju u tišini. Mi ih prekidamo. Jedan kratko razgovara sa nama.

– Slikam četiri meseca, prva slika mi je bio paun, on znači ponovno rođenje, simbolična je. Ovo je ovde jedan vid slobode i koristim svaku priliku kad mogu da dođem. Imamo prava četiri puta nedeljno dva do tri sata da budemo ovde, ja dolazim tri puta, četvrti koristim da se bavim sportom – završava, i dodaje da nikad nije ranije slikao do dolaska u Zavod.

Sada slika patrijarha Pavla. Gleda u skicu koju je olovkom napravio i verno je prenosi na platno.

– Ovo što ste videli je njihovo slobodno vreme ili posao. Sve što rade je na dobrovoljnoj bazi, a osuđenici u skladu sa zakonom dobijaju novčanu naknadu za svoje radno angažovanje – zaključuje Aleksandar Vićentijević.

Prema rečima Vićentijevića, svi pozitivni sadržaji daju efekta i osuđenici ih rado prihvataju i poštuju.

Naš sagovornik dodaje da oko 90 odsto osuđenika učestvuje u više programa, dok ostali povremeno učestvuju u samo jednom ili nijednom sadržaju, što je, kako kaže, opet njihov izbor.

On navodi i da se ovde primenjuje više specijalizovanih programa za rad sa zavisnicima od droga i alkohola, a da je najviše osuđenih lica do sada učestvovalo u programu upravljanja ljutnjom koji je ovaj zavod sam izradio.

Reply
Share this

Blic online