U Hrvatskoj su od nedavno uvedeni korona redari u ugostiteljskim objektima kako bi kontorlisali da li se sprovode mere, tačnije da li ima previše ljudi u kafićima i da li se nose maske. Ista mera donesena je i danas u našoj zemlji, gde su svi uslužni objekti dužni da imaju odgovorno lice za spovođenje mera unutar objekta.

Novinarka “Jutarnjeg lista” jedno veče provela je kao korona redar i napisala utiske kako je sve to izgledalo.

Tekst prenosimo u celosti:

“Daj, nemoj me zaj*****i Pa nisam došao u zatvor. Otkud ti to da mi treba maska?”, ljutito mi odgovara mladić koji je krenuo u toalet. Sekundu pre upozorila sam ga da se po prostoru ne može kretati, a da mu usta i nos nisu pokriveni.

Objašnjavam mu ko sam i šta mi je posao, ali to ga nije omekšalo. Umesto toga, počastio me sa par psovki.

“Uostalom, ja sam koronu već preboleo”, kaže mi. Nije se testirao, nego je krajem prošle godine bio “bolestan kao pas”. On je konobar, nastavlja, i u vreme njegove “koronaprehlade” grad je bio pun Kineza koji su sigurno već tada bili zaraženi.

Teorije zavere nisu mi u opisu posla pa sam samo uzdahnula i pustila ga na miru.

Tako nekako prošao je moj prvi radni zadatak na “novom poslu”.

Naime, na jednu noć bila sam kovid redar.

I čini mi se da su ZET-ovi (javni prevoz) kontrolori i vozači Pauka od ovog nedelje dobili opaku konkurenciju na lestivici najomraženijih zagrebačkih zanimanja.

Kovid redari su vam oni koji u kafiću mogu da vam priđu kako bi vam pojasnili, poput mene, recimo, da do WC-a ne možete bez maske, a ne tolerišu ni ulet nepoznatim ekipama. Pogotovo ako ne poštujete preporučeni razmak od metar i po.

Većini nije baš najjasnije ko su osobe koje trebaju da obavljaju tu novu funkciju koja je došla s epidemijom, a kako prema najnovijim preporukama za sprečavanje infekcije u ugostiteljskim objektima za nju ne treba nikakva posebna stručna sprema, odlučila sam sama da se okušam u toj nezahvalnoj ulozi.

U kultnom zagrebačkom “Alcatrazu” pristali su da im jedno veče budem kovid redarka i da provodim epidemiološke mjere HZJZ-a. U opisu posla mi je da sve goste u klubu upoznajem sa merama prevencije zaraze i kontrolišam pridržavaju li se gosti mera.

Centar grada u sredu je bio prilično pust, ni utakmice se očito više ne gledaju među pijanom ekipom u kafiću nego radije kod kuće. Ako već niste srećnik koji je nabavio kartu za stadion. Stavila sam masku na lice i čekala prve “neposlušnike”. Čini se da niko od gostiju niti nije svestan da se u ugostiteljske objekte mora ulaziti s maskom, koja se sme skinuti tek kad nađete mesto i sednete. Takođe, morate je stavljati i pri odlasku u WC. Otud i prvi sukob te večeri.

“Alcatraz! mi se činio prilično prazan, za stolovima su bile tri male grupe žena, dva mladića malo dalje od šanka, jedna grupa studenata i još jedan muškarac koji je sedeo za svojim stolom i nezainteresovan za okolinu radio na kompjuteru. Kad sam lani bila u “Alcatrazu”, jedva je moglo da se prođe, a takođe je bio radni dan. Jedino što je bilo slično, pivo se ispijalo jedno za drugim. Stalno sam ispitivala konobara kada će doći ljudi.

– Pa ovo je gužva. Gužva u novom normalnom. Nama, prema preporukama, niti ne sme unutra biti više od 30 ljudi. Pre je gužva bila kad si stiskao među ekipom i provlačio se između vesele i oznojene rulje, a sad je gužva kad održavaš razmak od metar i po među gostima – govori mi rezignirano konobar Denis Butković, a u vazduhu osetim miris dezinfekacionog sredstva kojim nova gošća, žena u ranim 40-ima, vredno prska ruke na aparatu na ulazu.

Pogledala sam ju s odobravanjem i veselo primijetila da je imala i masku kada je ulazila. Napokon da nekom ne moram ništa da govorim. Konobar masku s lica ne skida, drži se mera jer ne želi kazne. No, kaže mi, on se puno više boji da će ostati bez posla.

– Sve je nesigurno. Ne znam hoću li da imam da platim račune. Lako za ovo na licu. To se preživi. Problem je što posla ima sve manje – govori mi Denis i pojašnjava kako se neki potencijalni gosti boje zaraze i jednostavno su prestali da izlaze u zatvorene prostore, onima mlađima često roditelji zabranjuju takve iste izlaske, a velika većina dosadašnje publike sad odlazi pred HNK.

Problem je i što su gosti najviše dolazili tek nakon ponoći, a sada je to vreme kad se lokal zatvara.

– Od trećeg meseca sve je kod nas stalo. Nema ljudi, napojnica, zarade – govori i već treći put u pola sata raspršivačem dezinfikuje šank. Koji je pust. Ako volite da stojite naslonjeni za šankom, računajte na to da ni toga više nema. Stajanje za šankom je zabranjeno. Taman dok smo o tome razgovarali, kovrdžavi muškarac srednjih godina baš je nameravao da se nalakti na šank i porazgova s konobarom.

Citiram mu preporuku: “nema stajaćih mesta, niti visokih stolova ako se za visokim stolovima omogućuje jedino stajanje gostiju oko stola”. Za šankom (barsko posluživanje pića) postoje samo sedeća mesta i stajanje je zabranjeno. Opet nisam naišla na razumevanje. “Šta si ti, kovid redar? Kakva je to glupost”, gleda me. Dok sam razmišljala o tome šta mi je ovo trebalo, on je naiskap popio piće i otišao.

– O tome stalno govorimo. Gosti kod nas dolaze kako bi se zabavili, opustili. Ne pada nam na pamet da imamo svog kovid redara, pa oterao bi nam sve goste. Tako će samo mazohisti da dolaze u kafiće – govori mi vlasnik “Alcatraza” Ivan Milinković.

Reply
Share this

Blic online