Preživećemo ako prestanemo da verujemo u danas moćne zablude. Stvari nemaju snagu same po sebi, mi smo ti koji im svojim uverenjem, ponašanjem i odlukama dajemo – kaže Ivica Buljan, poznati pozorišni reditelj čija predstava „2020“, koja je “predskazala” koronu, dolazi na ovogodišnji Bitef.

Pomenuto slovenačko ostvarenje – rađeno u produkciji SNG, Cankarjevog doma i Mestnog gledališča u Ljubljani – bazirano je na tri istina svetski popularne ali sasvim nepozorišne knjige J. N. Hararija (“Sapijens”, “Homo Deus” i “21 lekcija za 21. vek”) i premijeru je imalo u januaru ove godine, a u njemu se između ostalog govori i o koroni, šišmišu…

Razgovor je rađen nedavno, u Ljubljani, nakon konferencije za novinare na kojoj je čelnik Bitef festivala Ivan Medenica saopštio deo programa predstojeće manifestacije u okviru koje će biti izvedene slovenačke predstave ”Pluća” Žige Divjaka (SNG Ljubljana), a u danu prologa upravo „2020“ reditelja Ivice Buljana.

Poznat ovdašnjoj publici – primerice po predstavi „Ciganin, ali najljepši“ koja je gostovala u Narodnom pozorištu Beograd – poznati hrvatski pozorišni stvaralac na početku razgovora napominje koliko mu znači dolazak na ovogodišnji, 54. Bitef koji se u Beogradu održava sredinom septembra.

– Jako se radujem. Ovo je moj, da tako kažemo, četvrti Bitef. Od sredine osamdesetih sam u kontaktu sa njima, najpre kao publika, pa kao mladi teatrolog, član žirija, režiser… Bitef je deo moje profesionalne istorije.

Otkud motiv, ideja da radite – ispostavilo se i proročku predstavu „2020“?

– Do sada su sve koprodukcijske predstave bile na velikim dramskim tekstovima svetske literature ili civilizacijskim. Kada smo počeli razgovore, osetio sam da sam, na neki način, umoran od reinterpretacije klasike ili savremenih komada koje radim još više. Hteo sam da radim na materijalu koji je inspirativan, a inovativan. Svojevrstan apsurd je činjenica što dvorana za koju se predstava radi ima 1.500 mesta, računa se na minimum 20 izvođenja – dakle, mora se razmišljati o zamci komercijalnog momenta. No, ipak sam bio ponet idejom da radimo predstavu koja se zasniva na tri debele Hararijeve knjige. Jer on u njima otvara neka suštinska pitanja, a suštinska pitanja su svakako u srži pozorišta.

Pomenuli ste da ste se svojevremeno upoznali sa Hararijem?

– To je predistorija predstave. Kad je prvi put gostovao u Ljubljani, predstavljao je knjigu „Sapijens“. On i njegov partner su došli u moj mali, mini teatar koji je u nevelikom zdanju gde je i Jevrejski kulturni centar. Upoznali smo se, razgovarali… Iako već poznat, on je tada još bio mlad i perspektivan, u smislu, ni približno zvezda kakva je danas. Sa jedne strane uz Gejtsa i finansijske magnate, s druge uz najveće političare, sa treće uz najpopularnije pisce poput Elene Ferante. U isto vreme TV zvezda, istoričar, antropolog, čak političar na izvestan način… On u te tri knjige nudi toliko materijala koji mi se činio strahovito inspirativan, izazovan i okupio sam vrsne glumce, tim koji je spreman celim bićem da se bavi tim temama koje su vrlo fragilne.

Harare piše o akutnim pitanjima današnjice, ali gde je tu pozorište?

– Svi su se pitali šta se tu može inscenirati. Čuti priču – da, ali igrati… Insistirao sam da ne propovedamo priče nego da ih donesemo u našem teatarskom mediju. Pozvao sam u tim i Ahmeda Soura, koreografa iz Burkine Faso, umetnika koji u svojoj životnoj priči sažima sve o čemu Harare govori. On je iz jedne porodice pogođene ratom u Burkini Faso krenuo da se bavi plesom u zemlji u kojoj svi plešu, ali niko to ne vidi kao moguću profesiju… On, dakle, iz ratom razorenog afričkog sela stiže na savremenu svetsku plesnu scenu i danas živi između Berlina i Brisela, i naravno rodnog mesta. Intelektualac koji se učio, ne samo kod svetskih autoriteta u toj oblasti, nego i na presnom životu.

Šta je ključna nit predstave, koje su uporišne tačke?

– Koliko je važno promišljati stvari. Ako gledaš, možeš i da vidiš. Mi smo tokom rada sve vreme doslovno skupljali znanja, kao u školi. Imali debatu o virusima životinjskog porekla, koja nije bila vezana uz koronu nego uz Hararija, pa generacijska pitanja, pa stvari koje se tiču medicine… Gledajući probe, dizajner je u jednom trenutku predložio plakat koji je imao obrađenu fotografiju Hitlera u njegovim osamdesetim godinama, nije prošlo mnogo, svojevrstan hit je postala izvesna aplikacija za starije. Odustali smo od tog plakata jer je delovao degutantno. Ali apokaliptične teme i pitanja kojima se u predstavi bavimo nisu nikakav proročki dar nego stvar sagledavanja, promišljanja. I to je ono što Harare pokušava – da nas probudi. On kaže da samo prosvećivanje može pobediti praznoverja, idolatriju, nacionalizme, opsenarstva…

Bavite li se pitanjem koji su osnovni, ključni remetilački faktori? U čemu je problem?

– U čoveku, njegovoj nestabilnoj prirodi.

Recimo?

– Krupni kapital danas manipuliše čovekom. Ali i krupni kapital je čovekova tvorevina i stvar verovanja u fikciju. Kapital je u suštini fiktivan kao i religija. Marksova maksima da je religija opijum za narod se može primeniti i na kapital, i on je opijum za narod. Deo predstave je posvećen tom razornom uticaju kapitala gde se postavlja pitanje – kako svet funkcioniše po načelu propagande, po načelu zavisnosti i onda se govori šta su te kapitalističke fikcije. Harare upotrebljava model „Pežoa“ – a možemo govoriti o “Majkrosoftu”, “Eplu”… – kao fikcija koja je to postala kad se odvojila od sopstvene baze i suštine. “Pežo” je u 17. veku počeo kao manufaktura koja je proizvodila i popravljala točkove za kočije, a danas se više ne zna vlasnik…

Hoćete da kažete da ne vidimo kako smo postali robovi stvari koje prvenstveno postoje da bismo mi njima služili, a ne obrnuto?

– Tačno to. Istina je da vas kontekst, dominantna paradigma gura u to, ali ne znači da vi to ne možete videti i osvestiti, što je početak svake ozbiljne kvalitativne promene. U jednom trenutku predstava govori o razgovoru Hararea i Zakerberga, dakle intelektualca koji problematizuje neoliberalni koncept i čoveka koji je po bogatstvu faraon 21. veka. Veliki deo kritika upućenih Harareu se upravo odnosi na to da je postao zvezda neoliberalnih političara da bi ga oni zapravo koristili u odbranu svog sistema. Međutim, njegova je pozicija ambivalentna, a njegov poziv na fokusiranje na suštinu je, rekao bih ključan. Imamo u predstavi prizor koji govori o trgovini robljem. U našim sredinama nema naročitog rasizma, ali klica i vrsta rasizma koji postoji u našim sredinama ima jednako uporište u gluposti i jednako je opasan. Harare upućuje da jedino prosvećivanje može dovesti do oslobađanja. Tačnije, do opstanka. O napretku se zapravo više i ne govori. Samo o opstanku. Preživećemo ako prestanemo verovati u danas moćne zablude. Stvari nemaju snagu same po sebi, mi smo ti koji im svojim uverenjem, ponašanjem, odlukama dajemo.

Da li su pitanja koja otvarate u predstavi „2020“ potisnula dnevnopolitički diskurs?

– Polovinom pandemije se govorilo o tome da je savremeni svet na raskrsnici gde se iskustva sa koronom mogu iskoristiti kao poticaj. I to se, rekao bih, na neki način i događa kroz ekološke pokrete i novu levicu. U Zagrebu postoji grupa “Možemo” koja nije stranka nego platforma. Prvi put su alternativni pokreti na izborima. Mislim da je pitanje ekološkog osvešćenja urgentno, ključno… i neverovatno da se mi i dalje bavimo dnevnopolitičkim besmislicama. Međutim, javljaju se pokreti doskora nezamislivi, koji uključuju ekologiju, ljudska prava, komunalna pitanja, život u zajednici… Pomor pčela u jednom delu Hrvatske je podigao javnost, do pre dve godine ljudi bi pretežno bili indiferentni. Danas je to činjenica koja šire krugove ljudi više uzbuđuje od pledoajea nekog ultradesnog političara. E sad, da li će i njih neoliberalni koncept opstruirati usisavajući ih… videćemo.

Sledeća predstava?

– Korona pauza napravila je pretumbaciju kod svih, pa i kod mene. Uglavnom, nakon trilogije o našem blatu – po delima Krleže, Tene Štivičić, Kristijana Novaka – za desetak dana je premijera predstave „Kafka na žalu“ koju sam, želeći da zakoračim u nešto drugo, radio po Murakamiju.

„Sapijens“

“Iako gradi sveopšte povezivanje i poverenje među ljudima koji se ne poznaju, to poverenje se ne ulaže u ljude, ljudske zajednice ni vrednosti, nego u sam novac i obezličene sisteme koji ga podržavaju. Nemamo mi poverenje u nekog neznanca, pa ni u svog prvog suseda – mi verujemo novcu u njegovoj ruci. Ponestane li im novca, ponestaje i našeg poverenja. Kako novac sve više ruši brane zajednica, vera i država, svetu preti opasnost da se pretvori u jedno veliko bezdušno tržište. Otuda je ekonomska istorija čovečanstva jedan varljivi ples. (…) Danas je rasprostranjeno uverenje da tržište uvek donosi pobedu i da brane koje podižu vladari, sveštenici i zajednice ne mogu dugo da se opiru nadiranju novca. To verovanje je naivno. Svirepi ratnici, verski fanatici i zabrinuti građani uspevali su mnogo puta da potuku proračunate trgovce, pa čak i da preoblikuju ekonomiju” – napisao je, negde na sredini, obimnog dela “Sapijens – kratka istorija čovečanstva” J. N. Harari.

Počevši od hronološke tablice istorije – kroz delove “kognativna revolucija”, “poljoprivredna revolucija, “ujedinjenje čovečanstva”, “naučna revolucija” – autor oslanjajući se na naučna saznanja iz biologije, antropologije, paleontologije, ekonomije… vivisekcira poznatu istoriju čovečanstva. Između ostalog, otvara pitanja: Kako je ljudska vrsta uspela da pobedi u bici za prevlast? Zašto su naši preci lovci-sakupljači udružili snage da bi gradili gradove i osnivali carstva? Kako smo počeli da verujemo u bogove, nacije i ljudska prava, u novac, knjige i zakone? Kako smo pali u ropstvo birokratije, radnog vremena i konzumerizma? Kako će naš svet izgledati u budućnosti?

(Svetske bestselere Juvala Noe Hararija kod nas je objavila “Laguna” u prevodu Tatjane Bižić)

Reply
Share this

Blic online