Putuj, pevaj, prkosi / Samo te pesma hoće / I noć se tobom ponosi / Ali dok budeš pevao ko će / Tvoje breme da nosi… – pevao je legendarni pesnik Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934. – Zagreb, 12. februar 1961).

Ovog februara navršilo se 60 godina od prerane, tragične smrti ovog velikog poete, esejiste i prevodioca, kojim povodom je upriličena i izložba u rodnom mu gradu.

“Poeziju sam počeo da pišem iz straha” rekao je Branko Miljković u intervjuu niškim “Narodnim novinama” godinu dana pre odlaska s ovoga sveta. Nekom drugom prilikom rekao je i ovo: “Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav.”

A svetlo dana u ovozemaljskim vrtlozima ugledao je u Nišu 29. januara 1934, kao čedo Gligorija, poreklom iz Gadžinog Hana, i Marije, rođene Brailo. Imao je i brata Dragišu (1939–1993), koji se posle pesnikove smrti brinuo o njegovom delu, zaostavštini…

Biografski podaci kažu da je detinjstvo, obeleženo strahotama Drugog svetskog rata, proveo na periferiji Niša, gde je završio prva tri razreda osnovne škole, a četvrti u očevom rodnom mestu. Kao đak Prve niške gimnazije “Stevan Sremac” počeo je da čita svoje stihove vršnjacima i profesorima, a prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu “Zapisi”. Bilo mu je tada osamnaest. Potom objavljuje u u “Službenom glasniku”, “Glasu omladine”, “Našem putu”, “Gledištima”… U Beograd na studije odlazi 1953. i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Hroničari beleže da je još kao student (1956) pripadao grupi neosimbolista, na čijem je čelu bio profesor Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević…

I kako to neretko biva, po dolasku u Beograd obilazio je razne redakcije, jednu godinu, dve… ali za njegove stihove nije bilo ni mesta ni razumevanja. Ostalo je zapisano da mu je prvu pesmu objavio Oskar Davičo 1955. u časopisu “Delo”, i time mu odškrinuo vrata drugih izdavača i redakcija časopisa. Ubrzo sledi njegova, ispostaviće se čuvena, zbirka “Uzalud je budim” (1956) kojom postiže uspeh i kod publike i kod kritike, a potom slede “Smrću protiv smrti” (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), “Poreklo nade” (1960), “Vatra i ništa” (1960), “Krv koja svetli” (1961)…

Ubrzo je svrstan u sam vrh ovdašnje poetske scene, i biva ovenčan – u ono vreme izuzetno prestižnom – Oktobarskom nagradom.

Kritičari napominju da njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. A da su u osnovi njegove zbirke “Vatra i ništa”, koja se smatra najznačajnijom, antički i nacionalni mitovi i legende, da ih je utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu “Utva zlatokrila”. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Beograd napušta u jesen 1960. i odlazi u Zagreb, gde počinje da radi kao urednik Literarne redakcije zagrebačkog radija. Po jednima čini to zbog nesporazuma s nekim pesnicima i prijateljima, a po drugima motiv su bili ljubavni problemi. Bilo kako bilo, u Zagrebu je njegove dane često obeležavala koja čašica alkohola više, da bi tragično preminuo u noći između 11. i 12. februara 1961. Od tada se u više navrata pisalo i spekulisalo na temu njegove smrti, no do danas se zvanično navodi da je reč o samoubistvu.

Ljubitelji njegove poezije neretko, kada se o Miljkoviću govori, kažu: ma pusti priču, daj pesmu… Za jednu od njegovih najpoznatijih pesama slovi “Uzalud je budim”, a interesantno, iskustvo je pokazalo, njegove stihove znaju i oni koji za poeziju nimalo ne mare… Što bi on rekao (u pesmi Odbacivanje sumnje: Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj / svesti / Celog života reči su nas krale”…

Celokupnu Miljkovićevu zaostavštinu porodica je poklonila Narodnom muzeju Niš 1971. i 1981. godine i ona se danas nalazi u Zbirci “Branko Miljković” koja broji 1.671 predmet, a pored lične biblioteke od 589 knjiga, sadrži i originalne rukopise, lične predmete, fotografije, dokumenta, prepisku, nameštaj iz radne sobe…

“Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo ‘uprkos svakoj očiglednosti’. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti…”, kazao je Branko Miljković u anketi o iskušenjima poezije (“Delo”).

Nedavno otvorena izložba u Nišu “Branko Miljković – pisma i posvete iz zaostavštine” (autor Jelena Bogdanović) obuhvata 119 eksponata – pisma, pozivnice, propusnice, članske karte, čestitke, knjige s posvetom, dve knjige utisaka, i predstavlja selektivni reprezentativni presek Kolekcije prepiske iz pesnikove zaostavštine… Svi autori (korespondenti) pisama predstavljaju vremenom potvrđene pesnike s prostora bivše Jugoslavije – u hrvatskoj književnosti Zlatko Tomičić, Slavko Mihalić, Vesna Parun, te srpski – Milovan Danojlić, Tanasije Mladenović, Milica Nikolić, Đuza Radović, Dragan Kolundžija, Božidar Timotijević, bosanskohercegovački pesnici Husein Tahmiščić, Izet Sarajlić, slovenački Ciril Zlobec, strani književnici Alen Boske, Đankarlo Vigoreli…

Reply
Share this

Blic online