Pre 127 godina, na Novom Zelandu je ispisana hrvatska istorija. Prvi brak između Hrvata iz okoline Dubrovnika i maorske princeze, sklopljen je na malom ostrvu usred Tihog okeana, piše “Jutarnji list”.

Andrija Klešković zaljubio se i oženio Maorku Erinu Kaaku na samom severu Novog Zelanda, a plodonosni par uživao je u sreći koju su im donela deca – čak 13 njih. Prvi upisani brak dvoje dotad neuobičajenih ljubavnika, rezultirao je puštanjem “hrvatskih korena” na ostrvu koji je od Hrvatske udaljen otprilike 18 hiljada kilometara. Njihova ostavština vrlo je važna za Tarare (maorski naziv na Hrvate), a proslavljena je juče na svečanom prijemu u mestu Kaitaia.

Sećanje o njima ponovno je osvežila istoričarka i hrvatska snaja Kaje Dragičevič u knjizi “Pioneer Dalmatian Settler of the Far North”. Dragičevič je napravila lavovski posao kad je u četiri godine istraživanja skupila informacije o 200 hrvatskih pionirskih porodica koje su došle da potraže sreću na Novom Zelandu.

Eksploatacija kauri smole

Jutarnji list” ju je kontaktirao u vreme dok je organizovala svečanog banketa na kojem će biti otkrivena plaketa posvećena prvom zabeleženom hrvatsko-maorskom sklapanju braka.

– Ovo venčanje je bilo izuzetno važno za našu zajednicu, jer označava prvi brak između Hrvata i Maora. Htela bih da napomenem da je nakon ovog prvog, usledilo još 49 drugih u kojima su Hrvati imigranti oženili Maorke na dalekom severu Novog Zelanda – rekla je Dragičevič.

Neobična priča počinje sa Andrijom Kleškovićem koji se rodio 1867. godine u mestu Mlini kraj Dubrovnika. Njegov otac Andrija stariji bio je vlasnik prodavnice, a majka Ana, rođena Tonković, domaćica. Nakon smrti majke, otac se ponovno ženi, Franicom Turčinović.

Međutim, Andrija mlađi nije bio u dobrim odnosima sa pomajkom pa kad ga je rođak, koji je obavljao svešteničku službu u Americi, pozvao da mu se pridruži, nije se dugo dvoumio. Spakovao je stvari i otišao u prekomorsku nepoznatu zemlju. Andrija je u Sjedinjenim Američkim Državama postao član crkvenog zbora i ministrant. U početku su se rođaci dobro slagali, ali nakon jedne svađe, Andrija je odlučio da prekine sve veze s njim.

Svađa je Andriju toliko potresla da je odbacio katoličku veru, kojoj će se vratiti tek pred kraj svog života, nekoliko meseci pre smrti. Ostao je sam u stranoj zemlji, pa mu je preostalo jedino da potraži nekakav posao pomoću kojeg bi preživio. Našao je jedan u San Francisku. Tamo je neko vreme radio kao kuvar sve dok 1884. nije odlučio da potraži sreću na Novom Zelandu.

Pridružio se talasu Dalmatinaca koji su s juga Hrvatske došli na Far Nort (najseverniji deo Severnog ostrva) kako bi kopali kauri smolu. Radi se o fosiliziranoj smoli s istoimenog stabla koja je na Severnom ostrvu Novog Zelanda u 19. i 20. veku bila glavna sirovina za proizvodnju premaza za zaštitu nameštaja.

Andrija je bio u jako dobrim odnosima i sa Maorima. S njima je delio sličan smisao za humor i gajio je duboko poštovanje prema njima. Zbog njegovog odlučnog stava i tečnog znanja hrvatskog, engleskog i maorskog jezika, ubrzo je i on sam postao figura koju su mnogi poštovali. Maori su tražili njegovu pomoć u kupovini dozvola, a Britanci asistiranje u prevodu na sudovima.

Život u kolibama

Kad je upoznao maorsku princezu Erinu Kaaku iz Te Kao, plemena Ngai Takoto, odlučio je kako će Novi Zeland postati njegov novi dom. Erina je dolazila iz ugledne porodice. Bila je ćerka poglavice Hohepa Kaake i Anete Marupo. Njena majka imala je zavidnu količinu zemlje u Takahueu na severu ostrva.

Par je venčao sveštenik Džozef Metjuz 1892. godine u crkvi sv. Spasa u Kaitaia. Bio je to prvi službeni brak između Hrvata i Maorke. Novoosnovana porodica Klešković se udomaćila u Spring Kampu u Vejhopuu, 40-ak kilometara od Kaitaia.

Zajedno su radili na iskopavanju smole i širenju porodice. Tokom 26 godina braka imali su 13-oro dece. Cela porodica se selila od jednog polja smole do drugog, a pritom je živela u improvizovanim kolibama od drvenih okvira obloženih vrećama ili limenim pločama.

Erinini roditelji obožavali su svoju unučad. Učili su ih kako da pletu bičeve od lana i prave tradicionalne maorske poije (loptice za žongliranje) od rogoza. Deca su odgojena kao katolici, ali su znali i stare maorske recepte za lečenje.

Andrija je nakon smrti supruge često putovao. Iako je tada već zašao u 70-e godine, nije prestao da bude aktivan. Vreme je provodio praveći mreže i loveći jegulje, uzgajajući svinje, kokoške, telad i jagnjad. Sagradio je i voćnjak, a okušao se i u proizvodnji vina u šupi.

Umro je u 85. godini. Sahranjen je pored Erin na groblju sv. Josipa uz maorsku crkvu u Avanuiju.

Reply
Share this

Blic online