“Nema đidanja” i “nema tuša pre rolje” su rečenice poznate samo generacijama koje su večito imale prljave pantalone na kolenima ili oguljena kolena, prljave ruke i ponekad bol u palcu i kažiprstu. Ipak, taj bol je bio ništa sem onoga kad bi klikeri benzinci, porculanci ili troperci iz naših dlanova prelazili u ruke onoga ko je bio snalažljiviji, spretniji i bolji.

Igralo se svuda, od poljane iza zgrade, parka, školskog dvorišta, tačnije, svuda gde je moglo da se pronađe parče zemlje tri sa tri. Pravila su varirala od kraja do kraja, pa je ponekada dolazilo do nerazumevanja između takmičara ako bi se desilo da su iz susednih naselja i gradova. Ipak, cilj je svima bio isti, da se sačuvaju svoji i ako može, da se protivnicima na zemljanom terenu oduzme što više klikera.

A njih je bilo baš dosta: Porculanci, benzinci, troperci, metalci, džombe. Svako je imao neki svoj srećni kliker koji je donosio pobede i ogledao se u tome da je bio sav izudaran od “borbi”.

Učesnici bi na početku bacali klikere ka rupi. Pravo na prvi udarac, nakon što su svi igrači izveli početno bacanje, ima onaj igrač čiji je kliker najbliže rupi ili onaj čiji je kliker nakon početnog bacanja ušao u istu. Moglo se ići i drugim putem, da se prvo pogodi protivnik pa da se onda ubaci kliker u rupu. Učestvovalo je 2 ili više igrača. Iako su generacije provele detinjstvo igrajući se s klikerima, mali broj današnjih klinaca zna za tu igru.

Najbolji omaž ovoj igri, dala je Instagram stranica pod imenom Yugo.nostalgija:

“Nekada je svaki kraj imao na desetine terena za igranje klikera. Nije bilo potrebno mnogo truda da se naprave, jednostavno je bio potreban čist prostor bez mnogo trave i patikom je trebalo izdubiti rupu, koja se svuda drugačije nazivala – roša, rodža, rofa, gilta… Bilo je i razlike u kvalitetu terena, pa su bili poređani kao na nekom od velikih teniskih gren slem turnira. Na najboljem su igrali najstariji i najtalentovaniji klikeraši, dok su oni slabiji morali da se kale na nekom od lošijih terena. Tek kakvih igrača je bilo među onima koji su se nadmetali na najboljim terenima. Jednostavan zakon boljeg ili jačeg je uređivao pravila.

Za one koje ne znaju, ili se ne sećaju, da objasnimo kratko osnovna pravila. Učesnici bi na početku bacali klikere ka rupi. Pravo na prvi udarac, nakon što su svi igrači izveli početno bacanje, ima onaj igrač čiji je kliker najbliže rupi ili onaj čiji je kliker nakon početnog bacanja ušao u istu. Moglo se ići i drugim putem, da se prvo pogodi protivnik pa da se onda ubaci kliker u rupu. Učestvovalo je 2 ili više igrača.

Pravila nisu bila jedinstvena i svaki kraj ih je kreirao po nekom sopstvenom senzibilitetu i tradiciji. Uz ovu igru često bi se zaboravljalo na vreme, a majke dečaka vežbale su krajnji kapacitet glasovnih mogućnosti dozivajući svoje sinove na večeru.

Klikeri se dele po veličini i po vrsti, tačnije materijalu. Nijedan kliker nije isti, kako se govorilo. Čuveni po lepoti su bili porcelanci. Često su stizali iz inostranstva ili su kupovani na letovanjima kada su roditelji bili “lakši” za kupovinu. Porcelanci su se retko “ulagali” tokom igre i birali su ih samo vešti klikeraši. Naftalinci su bili takođe cenjeni. Boje u unutrašnjosti klikera su nekada činile zanimljive sklopove, pa su tako mogle da se nađu klikeri prefinjenih nijansi.

Troperci su mogli da se nabave na svakom ćošku, svi su ih imali, ali bilo je važno koje boje su pera koja daju šaru klikeru. Bili su dostupni svima, pa je njihova vrednost bila nešto manja od vrednosti ostalih klikera. Džombe iliti veliki klikeri.

U njih se igralo ako si hteo egzotiku. Nisu valjali nizašta sem da ih imaš u kolekciji i da se njima napravi rupa. Nije ih bilo puno, ali i nisu imali upotrebnu vrednost… Čuveni “Jugosloven”, kliker u bojama jugoslovenske zastave, bio je poseban deo kolekcija i nije se menjao za druge klikere, osim ako se ne napravi baaaš dobra računica.

Postoji još mnogo vrsta klikera (besperci, jednobojci, mnogoperci, veoma retki sa paukovom mrežom…) ali ovo su oni kojih se većina klikeraša može setiti i ako ih probudite u sred noći, gnjaveći o klikerima.

Tehnika držanja klikera prilikom gađanja je bila posebna vrsta magije. Kliker je trebalo staviti između palca, koji je služio kao okidač, i srednjeg prsta, koji je bio neka vrsta nišana i oslonca. Tako je udarac bio najsnažniji i najelegantniji. Kada bi se desio direktan udarac to je bio veliki prasak koji su svi čekali.

Klikeri se najčešće igraju ‘u klikere’, odnosno pobednik uzima kliker onog koji je izgubio. Može se igrati i reda radi, ali to brzo dosadi. Važno je znati i značenje reči “opelješiti”. Kada vas neko “opelješi”, znači da ste jednostavno ostali bez svih klikera.

Klikeri su imali i nuspojavu – spoljna strana šake bi često ispucala, a ponekad bi se stvorile i rane, pa bi bila neophodna pauza u igranju od nekoliko dana, kako bi se rane zalečile” – piše u opisu fotografija ove stranice.

Sad, kada ste se vremeplovom vratili u detinjstvo, otkrijte nam tajnu: koji vam je bio omiljeni kliker i koliko ste ih najbiše osvojili tokom jedne partije?

Pitali smo mališane 21. veka šta su VHS i drugi zaboravljeni predmeti, a odgovori će vas zasmejati:

Reply
Share this

Blic online