Da se mladi u Srbiji sve više interesuju za nauku pokazala je puna Velika sala Studentskog kulturnog centra u Beogradu, gde je u četvrtak uveče održana tribina Instituta za fiziku u okviru programa “Nauka kroz priče”.

Institut je do sada održao skoro 20 tribina sa ciljem popularizovanja nauke, na kojima se govorilo o svima poznatim temama – klimi, crnim rupama, Šredingerovoj mački, vanzemaljcima, vremenu, nauci u Srbiji i drugo. Ali, sinoć su na intrigantnu temu “Koliko ne znamo” govorili dr Antun Balaž, fizičar Instituta za fiziku u Beogradu, dr Aleksej Tarasjev, evolucioni biolog Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković”, dr Milan Stojanović, astronom Astronomske opservatorije u Beogradu i dr Miljana Milojević, filozof Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

– Večeras ćemo govoriti koliko ne znamo u nauci. To nije tema protiv nauke, naprotiv, ali nije uobičajena u promociji nauke. Ne možete promovisati nešto što nije otkriveno ako se bavite promocijom otkrića. To je pomalo neuobičajena tema jer prikazuje nauku bez “šminke” – izjavio je moderator tribine i koosnivač “Nauka kroz priče” Slobodan Bubnjević, dodajući da su od samog pokretanja serije tribina bili fascinirani odzivom. Šta, dakle, znamo da ne možemo znati?

NAUČNICI KAO SURFERI

– Prvo pitanje na koje treba da odgovorimo je šta znači kad nešto znamo. To za fizičara može biti drugačije pitanje nekog za nekog ko se bavi drugom delatnošću. Recimo da želimo da opišemo neki sistem, znano da moramo da razmatramo neke promenljive i da koristeći njihove vrednosti pokušamo da napravimo neki model. Od svih različitih promenljivih imamo one koje znamo da su važne, i znamo njihove vrednosti. Dalje imamo one za koje znamo da su važne, ali ne znamo njihove vrednosti. Imaju i one koje ne znamo da su značajne za sistem, a znamo njihove vrednosti. Tu su i promenljive kojih nismo svesni i ne znamo njihove vrednosti. To su četiri ćoška uobičajenog razmatranja – priča Balaž, dodajući da se granica saznanja širi svakog dana u koncentričnim krugovima kojima povećavamo našu količinu znanja, a naučnici su tu kao surferi.

On je objasnio da kad sadašnji opis nekog sistema nije dovoljan, a potrebno je rešiti neki problem nekad je potrebno napraviti novu paradigmu, novi sistem i novu nauku ili oblast koji će pomoći da stvari sagledamo na novi način. Balaž je istakao da se pitanje o onom šta znamo i šta ne znamo prirodno postavlja svakom naučniku.

– Ne možemo istražiti nešto što znamo, ali moramo biti svesni onog što znamo da bi uradili nešto novo – istakao je on.

– U fizici se često susrećemo, pa i u drugim naukama, sa problemima koje ne možemo da rešimo, predstavljaju granicu znanja u datom trenutku. Ili ćemo razrešiti problem u okviru trenutnog pogleda na sveta – a nekada je dovoljno da smislite neki trik – verujete da je rešenje tu samo se treba setiti, a nekada nije pitanje trika ili metoda već principijelno ne možete to da uradite.

OSOVINA ZLA

Mnoga pitanja u svetu i svemiru koji nas okružuje su još nedovoljno istražena ili znamo veoma malo o njima. Ona koja muče astrofiziku su tamna materija, kosmološka konstanta, vreme i takozvana “osovina zla”.

– Mislim da je taj termin “osovina zla” možda potekao iz Hladnog rata. Da bismo razumeli o čemu se radi potrebno je imati neku teoriju koja je validna i u koju verujemo – priča Stojanović.

Vodeća kosmološka teorija koja objašnjava nastanak univerzuma je Lambda CDM (Lambda je kosmološka konstanta, a CDM je skraćenica od termina hladna tamna materija).

– Imamo teoriju, znamo da je sve počelo sa Velikim praskom, posle toga je usledio proces kosmološke inflacije kada se univerzum jako puno i brzo širio. Posle toga imamo jednu plazmu, veliku kašu protona i elektrona i svega, koja je izuzetno vrela i kad počne da se hladi počinju prva stvaranja u našem univerzumu onih atoma vodonika. To se u astronomiji naziva rekombinacija – istakao je Stojanović.

On je ocenio da naziv poput “osovine zla” podstiče na razmišljanje i maštovit je pogled na nauku koji je naučnicima uvek potreban.

– Kada su počeli da se stvaraju prvi atomi neutralnog vodonika, naš univerzum postaje prozračan i od tada pa do danas mi posmatramo jedan relikt, ostatak Velikog praska. To je ono što se zove kosmološka mikrotalasno pozadinsko zračenje (CMB) i to je ono što su ljudi posmatrali još 1965. i dobili Nobelovu nagradu za to otkriće – naveo je on.

Taj šum je uvek vidljiv, od ’65. do danas, u kom god pravcu se gleda na nebo, u proleće ili zimu. Na CMB-u, kako je objasnio, postoje neke vrste fluktuacija i to je ono što dovodi do toga kad pogledate tu sliku, vidite jednu osovinu.

– Zašto imamo takav raspored, zašto je to tako, nije jasno, ali ljudi su joj dali naziv “osovina zla” – dodao je Stojanović.

On je za “Blic” objasnio da je “osovina zla” fizički vidljiv ostatak Velikog praska – naravno uz pomoć teleskopa.

– Zamislite balon koji je pukao. Sve se razletelo, vazduh se raširio. To se međutim nije dogodilo nakon Velikog praska, ostale su linije koje su i danas vidljive teleskopom – rekao je Stojanović.

Da bi je videli svojim očima morali bi da “osovinu zla” posmatrate sa veoma velike daljine, iz druge galaksije, jer otići do druge zvezde nije dovoljno. Nauka nema objašnjenja zašto ima nečeg na mestu na kojem ne bi trebalo da bude ničeg. A tu je i čuveno pitanje tamne materije.

– Posmatranjem galaksija i primenom postojećeg kosmološkog modela zaključili smo da na primer kod spiralnih galaksija da postoji jedan problem. Zvezde se kreću oko centra galaksije i prirodno je očekivati po zakonima fizika kako se udaljavate od njenog središta zvezde koje su najbliže kretaće se najbrže, a idu dalje sve sporije. Međutim to se ne dešava. To je zapravo najbolji pokazatelj da tamna materija postoji, a šta je tamna materija to je već teško pitanje – rekao je Stojanović.

POREKLO ŽIVOTA

Pitanjem porekla života bavio se dr Tarasjev.

– Postoji zabluda je nauka gomilanje znanja, a smanjivanje neznanja, ali to je zapravo veoma često promena paradigme, prava revolucija u nauci uveličava količinu našeg neznanja – započeo je Tarasjev.

On se u tom smislu osvrnuo na Aristotela te Čarlsa Darvina i njegovu teoriju evolucije, odakle se biologija dalje burno razvila. Kad bi se osvrnuli 200 godina unazad, dakle pre Darvina tadašnji naučnici nisu bili nezadovoljni, jer se u njihovom sistemu sve se uklapalo jer su se držali vladajuće paradigme.

– Ali, pre Darvina nije bilo puno napretka – ukazao je on.

– Darvinova teorija je otvorila nova pitanja.

I danas postoji čitav niz pitanja, ali Tarasjev kaže da ipak znamo daleko više o nastanku života, iako i dalje nemamo odgovor.

– Savremena nauka ima puno različitih odgovora na to pitanje i to znanje je dobro sistematizovati, ali i neznanje – istakao je on, dodajući da evolucija nije prestala već se i danas itekako odvija.

– Svaka promena paradigme otvara i nova pitanja. Aristotel je dugo bio aktuelan u biologiji. On je bio Platonov učenik, koji je bio Sokratov, a Sokrat je bio onaj koji je rekao da zna da ništa ne zna – rekao je Tarasjev, dodajući da je Darvin veliko ime koje je dovelo do revolucije, ali da su i drugi velikani uticali na razvoj nauke poput Ajnštajna ili Njutna.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

Pitanjem veštačke inteligencije, odnosno da li je zaista moguće stvoriti veštački život, pozabavila se Milojević, koja je ukazala da je to na izvestan način neodgovoreno pitanje.

– Možemo reći da imamo odgovor, ali ne u punom smislu. Filozofija je stalno pokušavala da odgovori na pitanje koji su principi života i mišljenja. Jedan od odgovora je duša. Ona se nekad drugačije shvatala, Aristotel je smatrao da je forma tela, ima tu puno interpretacija, ali empirijska istraživanja je povezuju sa psihičkom pneumom – rekla je ona.

Dušu, kako se smatralo, nemaju samo ljudi već i biljke i životinje, ali da li je mogu imati i roboti? Dekart je otišao korak dalje od ovih teoloških objašnjenja. On je smatrao da možemo napraviti automate koji će biti potpuno kao ljudska bića. Po njemu, kako je navela Milojević, možemo objasniti i sam život mehaničkim kretanjem, ali postoji jedan domen koji se ne može objasniti, a to je ljudske mišljenje.

– To je čuveno Tjuringovo pitanje, da možemo napraviti automate, ali da li će oni voditi inteligentan razgovor? – istakla je Milojević.

Projekat veštačke ineligencije tako dugo nije mogao da krene napred. Nakon te “zime” došli su drugi programi, sa logičkim pozitivizmom i željom da sve objasnimo naukom, prešli smo na bihejviorizam da inteligenciju ispitujemo preko ponašanja, ali to nije potpuno zadovoljilo.

– Ako su za mišljenje suštinski centralni nervni sistem i mislena stanj,a onda to treba da izjednačimo sa neurološkim stanjima. Ako usvojimo taj odgovor onda ne možemo imati veštačku inteligenciju jer ona nema neurone – navela je Milojević, dodajući da ni ta teorija nije donela zadovoljavajuće odgovore.

Ona smatra da je mentalno i kognitivno najbolje odrediti funkcionalistički, odnosno preko funkcija. Nakon što je došlo do ideje da mašina može obavljati više vrsta programa došlo je do novog pomaka i ideje digitalnih računara.

– Tu se otvorila ideja da digitalni računar može da simulira isto ono što se dešava u čoveku, povodom kognitivnog, saznajnog i mentalnog, zato što je ono suštinski kompjutacijski proces – zaključila je Milojević.

Tribina, koja je počela u 19.00, završila se tri sata kasnije zbog velike zainteresovanosti slušalaca, a Bubnjević je istakao da je ovo bila do sada najduža tribina. Snimak čitave debate možete pogledati OVDE.

Program “Nauka kroz priče” pokrenuli su naučni novinari Slobodan Bubnjević i Marija Đurić, osnivači “Vremena nauke” i “Elemenata”. Ovi autori danas sarađuju sa listovima poput “Politike” i “Vremena”, “Nacionalnom geografijom” i novim magazinom “Odiseja”.

BONUS VIDEO:

Reply
Share this

Blic online