Francuski filozof i matematičar Blez Paskal smislio je neobičan aforizam: „Jedini uzrok čovekove nesreće jeste u tome što ne može da ostane u miru i tišini svoje sobe.“

Zar činjenica da moramo da mirujemo u svoja četiri zida nije početak napredne metode psihološke torture? Postoji li išta čemu se ljudski duh više opire nego da bude zarobljen u svojoj sobi kad ga čeka čitava planeta da je istraži?

Paskalova ideja dovodi u pitanje jedno od naših najčvršćih uverenja: da moramo da posećujemo nepoznata mesta kako bismo osetili i otkrili nove, vredne stvari. Šta ako u nama samima već postoji dragoceno bogatstvo? Šta ako ako u glavi već imamo dovoljno upečatljivih, umirujućih i zanimljivih iskustava za ceo život? Šta ako naš pravi problem nije činjenica da ne smemo nikuda da odemo, već to što ne znamo kako da na najbolji način iskoristimo ono što imamo?

Biti zatvoren u kući pruža nam niz blagodeti, pre svega podsticaj da razmišljamo, piše theschooloflife.com.

Bez obzira na to o čemu razmišljamo, malo ko od nas to čini na način koji obnavlja naš duh i unapređuju naš život. Nove ideje koje bi nam se možda nametnule da smo ambicioznije razmišljali dok ležimo na kauču, mogle bi da ugroze naš mentalni status kvo. Originalna misao bi mogla da nas udalji od onoga što naše okruženje smatra normalnim, ili bismo možda shvatili da smo predugo sledili pogrešan pristup nekom važnom pitanju u našem životu.

Kad bismo ozbiljnije shvatili novu ideju, možda bismo morali da raskinemo neki odnos, napustimo posao, prekinemo prijateljstvo, možda bismo morali da se nekom izvinimo, razmotrimo našu seksualnost, ili odbacimo neku naviku.

Izvestan period razmišljanja u tišini naše sobe otvara mogućnost onda kad su nam misli nesređene i nejasne. Lakše imenujemo strahovanja, razloge gneva, nadanja, vremenom se manje plašimo naših misli i malo-pomalo upoznajemo sebe malo bolje.

Druga stvar koju možemo da uradimo kad smo zatvoreni u sobi jeste vraćanje putovanjima koja su iza nas. Obično potiskujemo važne prizore iz prošlosti u poslednji ugao našeg uma i ne očekujemo da ih ikada vše ponovo vidimo. Ali šta kada bismo malo promenili hijerarhiju među mislima i shvatili da redovno oživljavanje uspomena sa putovanja može bitno da nam pomogne da izdržimo postojeće stanje i da nas uteši, te da je to možda najjeftiniji i najfleksibilniji oblik zabave.

Ako zanemarujemo uspomene, ponašamo se kao razmažena deca koja uzimaju samo delić zadovoljstava, a zatim ih ostave po strani i tragaju za novim uzbuđenjima. Jedan od razloga zbog čega osećamo potrebu za ogromnom količinom novih iskustava jeste činjenica da smo tako loši u apsorbovanju onih koja smo već doživeli.

Da bismo se lakše usredsredili na naše uspomene, nije nam potrebna nikakva tehnika, sasvim sigurno nije nam potrebna kamera. Mi već imamo kameru u glavi: ona je uvek uključena, snima sve što smo ikada videli. Ta iskustva su velikim delom još uvek u našim glavama, netaknuta i živa, te samo čekaju da sebi postavimo pitanja: „Kuda smo otišli kad smo sleteli?“ ili „Šta smo prvog dana imali za doručak?“

Imamo potrebu da putujemo zato što mislimo da je stvarnost sigurno mnogo lepša nego mentalna slika koju stvaramo kod kuće. Ali ima nečeg u načinu na koji naš um radi čime bi trebalo da se pozabavimo kad smo tužni zato što nikuda ne možemo da mrdnemo: na objektivu kamere između nas i odredišta na koje idemo uvek se nađe još nešto – nešto što, pre svega, podriva svrhu napuštanja kuće, naime, mi sami. Kad idemo na svako odredište koje bismo želeli da posetimo, mi neminovno sa sobom nosim prtljag u obliku anksioznosti, kajanja, zbunjenosti, krivice, razdražljivosti i očaja.

Svega toga nema kad zamišljamo putovanje od kuće tokom nekoliko minuta. U mašti možemo da uživamo u nenarušenim slikama. Samo razmišljajući o nekom odredištu, možda ćemo na najbolji način moći da uživamo u svemu što bilo koje mesto na svetu može da nam pruži.

Možda ne bi bilo loše da se osvrnemo na još jednog Francuza sa sličnom filozofijom.

U proleće 1790, dvadesetsedmogodišnji pisac Gzavije de Mestr zatvorio se u kuću da bi proučavao čuda i lepote onoga što se nalazi u njegovom neposrednom okruženju, a rezultat je knjiga pod naslovom „Noćno putovanje po mojoj sobi“.

Njemu nije potreban prtljag i u pidžami „putuje“ do kauča, najvećeg komada nameštaja u sobi, koji on posmatra potpuno novim očima. Divi se eleganciji sopstvenih stopala i seća se prijatnih trenutaka koje je proveo ušuškan među jastucima, snatreći o ljubavi i profesionalnom uspehu. Sa svoje sofe analizira svoj krevet i uči da ceni taj složeni komad nameštaja. Oseća zahvalnost za divne noći koje je proveo u njemu i ponosan je što se posteljina slaže sa njegovom pidžamom.

– Savetovao bih svakom da nabavi ružičasto belu posetljinu, jer te boje izazivaju smirenost i prijatno raspoloženje u osetljivom spavaču – kaže on.

Njegovo delo je posledica spoznaje da zadovoljstvo koje nam pružaju putovanja možda mnogo više zavisi od misli sa kojima putujemo nego od odredišta na koja idemo. Kad bismo samo mogli da takvo razmišljanje prenesemo na naše prostorije i neposredno okruženje, verovatno bi nam ta mesta bila jednako zanimljiva kao i strane zemlje.

Reply
Share this

Blic online