U Mileninoj porodici slavio se Sveti Stefan, pravoslavni Božić, Vaskrs i poštovalo sve ono što običaji nalažu. U tadašnjoj multinacionalnoj Tuzli ništa nije izgledalo kao da zauvek neće tako i ostati, a Milena, u svojim dvadesetima, tada je uživala u društvu Srba, Hrvata i Bošnjaka podjednako i taman kada se zagledala u Bošnjaka Bahrudina postalo je važno kojem od tri naroda pripadaš. Svima osim njoj.

– Uskoro će biti 30 godina otkako smo se upoznali. Kada smo počeli da se zabavljamo bio je januar i rat je već bio u Hrvatskoj, ali tada nam je to delovalo daleko i mislili smo da neće tako i u Bosni biti. Dođe april zarati se i u Bosni, mi opet mislimo: “Ma neće u našoj Tuzli”, kad eto ti 15. maja i Brčanske Malte (prim. aut. odbrana grada, sukob policije sa kolonom vojnika JNA koja je odlazila iz kasarne prema Bijeljini). U našoj Tuzli se nikada nije gledalo ko je ko, svi su se voleli i uvažavali bez obzira na nacionalnost – priča za “Blic” Milena Halilović (50).

Odlučni da im državljanstvo i činjenica da pripadaju različitim narodima neće stati na put, kako je rat odmicao, Milenina i Bahrudinova (52) ljubav je samo rasla.

– Nama je tada bila bitna samo naša ljubav i nikada nismo pričali o tome što je on Bošnjak, a ja Srpkinja. Smatrali smo to normalnim. Nikada mi nije smetalo što je Bahre druge nacije, jer nisam ljude tako posmatrala, u mom životu su postojali samo dobri i loši ljudi. Moja porodica i prijatelji su ga odmah prihvatili, procenjujući da je dobar čovek, što zaista i jeste, a ne obraćajući pažnju na to što je Bošnjak. Isto je važilo i za mene u njegovoj kući. Porodice su poštovale našu ljubav i pružile nam podršku – priseća se Milena.

Mlad i zaljubljen par doneo je odluku da se 1998. godine venča i taj brak traje već pune 24 godine.

– Vremenom je ljubav postajala sve jača. 1999. smo dobili našu prvu ćerkicu, krunu naše ljubavi, Elmedinu, Dinu, a sedam godina kasnije i drugu ćerku Emelu, Emu. Gledamo da i njih vaspitamo po principima na kojima smo mi odrastali – da se ljudi dele na dobre i loše i verujem da smo već uspeli u tome – dodaje Milena.

“Mešani” brak, kako se to popularno naziva, ovaj par naučio je dosta toga, pre svega, kako se poštuju i uvažavaju tuđi običaji.

– Svakom prazniku koji se slavi u našem domu, a slavi se i Bajram i Božić i Vaskrs, mi pristupamo sa istom ljubavlju i svakom prazniku se radujemo. I ja Bahrudinovom i on mom. Svaki veliki dan se proslavlja sa rodbinom i prijateljima, kojima sam zahvalna na tome, jer je to dokaz koliko nas ljudi cene i poštuju naše različitosti. I ako je neko krišom rekao iza naših leđa: “To je mešani brak”, mi to nismo čuli ili nije došlo do nas. Porodica prijatelji i komšije na nas gledaju kao i na druge bračne parove – svedoče Halilovići.

Dodaju da ih ljudi poštuju zbog njihovih karaktera i dobrih dela i da su za sve prijatelje ostali isti oni Bahre i Milena koji su bili pre rata. Sada su, dodaju, Bahre i Milena bez nacionalnosti.

– Da, u rodnom listu rubrika nacionalnost je prazna i kod mog supruga i kod mene, jer smo se izjasnili kao Bosanci i spadamo u “ostale”. Ako nas ništa drugo nije rastavilo za 30 godina, neće ni jedan papir. Bilo da je brak “mešan” ili ne, važno je da se ljudi vole, poštuju i veruju jedno drugom. Volite se ljudi i poštujte, nije važno “čiji smo”, svi smo ljudi, ali treba biti čovek – zaključuju Halilovići.

Reply
Share this

Blic online