“Da smo pre nekoliko godina bile zajedno napolju i da primetim da ti se nešto zaglavilo među zubima, ta mrvica bi u meni probudila veliku dilemu. Razmišljala bih o neprijatnosti koju bi obe osetile ako ti kažem, ali takođe, zamisli užas da si to otkrila tek kad si došla kući, posle celog dana smeškanja.

Uprkos tome što sam svesna svega, verovatno bih izbegla da se osećaš neprijatno i izabrala opciju da budem “dobra” i ostavila tu mrvicu među tvojim zubima. Ipak, ljubazno bi bilo da ti kažem, uprkos kratkotrajnoj sramoti i koristilo bi i tebi i meni. Dobrota je nepoštena i izbegava suočavanje, dok je ljubaznost iskrena, ali često neprijatna”.

Ovako Alena Papajanis, profesorka, započinje svoju ispovest za “Hafpost” i ilustruje razliku između finoće i ljubaznosti. Većinu svog života je ugađala drugima i izbegavala da se suprotstavi drugima, a nelagoda koju je osećala zbog toga, činila je da se i ljudi oko nje osećaju neprijatno.

“Trenutak moje najveće sramote dogodio se pre više od decenije, kada sam raskinula sa dečkom posle dvogodišnje veze putem SMS-a, jer nisam mogla da podnesem neprijatan razgovor sa njim, što bi bilo ljubazno. Čak sam i sama sebe ubedila da je poruka dobra opcija, jer nisam htela da prisustvujem njegovoj reakciji, a u stvari krila sam se od njegove nelagode, samim tim i svoje. Izbegavanje njegove neprijatnosti učinilo me je ne samo okrutnom, već i kukavicom, ali suočavanje je za mene bilo zastrašujuće. To mi je bio najveći problem u ljubavnim vezama, jer nisam bila u kontaktu sa sobom i svojim potrebama, u stvari osećala sam se krivom što ih imam, posebno ako bi povredila nekog drugog”, navodi ona.

Ipak, ovakvo ponašanje, čini se, svojstveno je celom ženskom polu. Žene se uče da budu fine od malih nogu i podstaknute su da stavljaju potrebe drugih na prvo mesto.

“Frazama “lepo pitaj” ili “budi fina” uče nas još dok smo devojčice i tako ono što stvarno mislimo, kada se iskreno izrazi čini da delujemo – nepristojno. Kažu nam da drugi ne bi trebalo da se osećaju loše zbog nas, a onda se mi osećamo loše jer gutamo svoja osećanja. To je u mnogim slučajevima i pitanje bezbednosti. U ranim dvadesetim sam mnogo putovala po Evropi i jednom prilikom kad sam posetila Francusku, družila sam se sa tipom koji mi je bio instruktor surfovanja. Bili smo u njegovom stanu i dok smo “blejali” on me je poljubio. Bio je to poljubac koji nisam želela, ali sam u sekundi proračunala koliko moram da budem oprezna sa odgovorom, znajući da sam u ranjivom položaju. Rekla sam mu da moram da idem kući i zadržavala dah dok nije pristao da me pusti”, priseća se Alena.

Umesto stvarne nelagodnosti koju je osećala, poslužila se učtivim zahtevom i, srećom, izbegla situaciju koja je mogla dramatičnije da se završi.

“Nedavno, dvojica muškaraca su mi dobacivala dok sam bila na putu kući sa trčanja. Nisam im odgovorila, jer sam bila svesna činjenice da sam brojčano nadjačana i nisam bila spremna da rizikujem neprijatnost. Verovatno sam im se čak i nasmešila. Ovo su samo neki od načina na koji žene kontrolišu svoju ljubaznost. Kada je reč o poslu, manje je verovatno da će žene tražiti ono što žele na radnom mestu, i sve to iz straha da ne budu označene kao “agresivne”, “da vole da šefuju”, čak i budu nazvane “ku*kama”, kaže Papajanis.

Uskoro je shvatila da je koren problema to što je bila zavisna od tuđih mišljenja i samim tim javila se potreba da sebe predstavi kao finu osobu.

“Tokom mog oporavka od ugađanja drugima, razvila sam bolnu količinu samosvesti. Vrebala sam samu sebe, ispitujući svaku interakciju sa spoljnim svetom, pitala se da li sam bila prijateljski nastrojena prema konobaru i šta će druga osoba prvo da primeti kada me vidi. Otpuštanje potrebe za kontrolom mišljenja drugih ljudi bio je samo deo oporavka. Morala sam da “deprogramiram” sve ono “lepo” iz sebe, što je značilo da shvatim da to kako se drugi ljudi osećaju i kako se ponašaju prema meni – ne mogu da kontrolišem. Sad sam manje razočarana, jer očekujem manje. U stanju sam iskreno da dajem, bez da očekujem nešto zauzvrat. Zadržavam više energije i ljubavi za sebe”, piše Alena.

Sa druge strane, znala je da mora da brine o sebi da bi bila dobra majka, a samim tim i dobar model za svoju ćerku.

“Odustajanje od “lepog ponašanja” značilo je i da dozvolim da se neke veze i odnosi završe i da znam da nisam kriva za to. Više se ne plašim da se suprotstavim, jer se ne plašim da imam potrebe, da sebe stavim na prvo mesto i da progutam neprijatnost kada treba da ukažem nekome na mrvicu na zubu, ali onu u odnosu sa drugim ljudima”, zaključuje Papajanis.

Reply
Share this

Blic online