Istorija šešira je stara gotovo koliko i ljudska vrsta i potreba čoveka da se zaštiti, a prvi šešir, kakav danas poznajemo, pojavio se osamdesetih godina 18. veka.

Kako u svetu, tako i kod nas nošeni su različiti tipovi u kraćem ili dužem vremenskom roku, navodi Aleksandra Jovanović, etnograf-antropolog Narodnog muzeja u Šapcu, koja je istraživala istoriju mode šešira između dva svetska rata.

– Prva modistkinja u Srbiji, žena koja je izrađivala šešire po bečkom ukusu, bila je Persida Milošević, Novosađanka koja je u Beogradu imala salon za popravku i izradu slamenih i svilenih ženskih šešira. Prvi šeširdžija bio je izvesni gospodin Mirković, ime nije poznato, takođe u Beogradu 1865. godine. Žensku modu šešira dvadesetih godina 20. veka označio je „kloš“ šešir koji je imao oblik zvona, visoke kalote i uski obod. Tridesetih godina pojavili su se modeli šešira koji su otkrivali čelo, sa proširenim obodom sa strane i pozadi, mali nahereni šeširići, „ev vogue“, plitke toke, nalik fesu, „džokej“ šeširi, „muški“ i „lovački“ šeširi, raskošni turbani. Leti su nošeni šeširi od čipkasto pletene slame sa velikim obodom, ukrašeni veštačkim cvećem, perjem kao i mali „žirardo“ šeširi – objašnjava Aleksandra.

Kruna njenog istraživanja je izložba „Moda šešira“, koja je ovih dana predstavljena Subotičanima. U postavci je 86 šešira od kojih je 30 iz zbirke Gradskog muzeja u Subotici, dok ostali od 2013. godine putuju Srbijom i pričaju istoriju modiskog i šeširdžijskog zanata u Šapcu.

Početkom 20. veka modiskinje su i u Srbiji počele samostalno da izrađuju šešire.

– Prva modiskinja u Šapcu 1889. bila je Katarina Vasić. U periodu između dva svetska rata imali smo devet modiskih radnji i u svakoj su se obučavale devojčice pa je od 1933. do 1943. godine 17 devojčica položilo kalfenski ispit i steklo zvanje modiske pomoćnice. Ali, samo jedna je stekla i zvanje majstorice i otvorila radnju – priča za „Blic“ Aleksandra Jovanović.

Sa muškarcima je bilo drugačije jer su oni bili manje zahtevni zbog čega se u svetu muških šešira brzo razvila industrijska izrada što je ugrozilo zanatsku izradu zasnovanu u Srbiji sredinom 19. veka.

– U Šapcu je između dva svetska rata radio samo jedan šeširdžija, Milorad Risti. Zanatstvo posle Drugog svetskog rata gotovo iščezava i na glavi se nose kape, kačketi, beretke, ali ne kao modni detalj, već kao odevni predmet. Šapčane je u tom periodu snabdevao „Begej“, a ručno rađeni šeširi su mogli da se kupe jedino kod Matije Radoša i njegovog sina Luke. Radnja je počela sa radom 1954. godine, ali je zbog drastično smanjenog obima posla zatvorena 2006. godine – kaže Jovanovićeva.

U postavci „Moda šešira“ nalazi se i deo alata koji su koristili poslednje šabačke šeširdžije Radoš, a gotovo da ni za jedan šešir ne može da se kaže koje godine je načinjen jer često modiskinje nisu ušivale etikete i obeležavale godinu izrade.

– U Šapcu je još jedino ostalo sećanje na modiski i šeširdžijski zanat, porodične uspomene, fotografije, arhivski materijal i poneki preživeli šešir. Nijedna radnja više ne postoji.

Nakrivile beretke

– Šeširdžije su izrađivale i đačke kape koje su bile obavezan deo đačke unifrorme pre Drugog svetskog rata. Nošen je kačket i beretka, a u starim šabačkim novinama piše da su vlasti kritikovale devojčice koje su krivile beretke i često su upozoravali roditelje i učitelje da prestanu da to rade jer prekriveno uvo može da se inficira – kaže Aleksandra Jovanović.

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI