Savremeni čovek je poražen, uplašen i bez dostojanstva, kaže za “Blic” reditelj Srdan Golubović.

Subota veče u Domu omladine. Prijatna atmosfera, mnoštvo ljudi, žamor, ushićenje… Al’ i žal. Jer zatvara se 23. Festival autorskog filma. Poneko se raspituje hoće li se još negde moći odgledati na velikom platnu neki od naslova…

Upitan da se osvrne na prethodnih sedam dana i 91 film u osam selekcija, Srdan Golubović, predsednik Saveta Festivala autorskog filma, kaže:

– Zadovoljan sam, zaista. Najveći izazov ove godine bio je predstavljanje, otkrivanje novih imena. Snažnije nego ranije smo se posvetili toj izvornoj misiji festivala da ne prikazuje samo velike poznate svetske reditelje nego da otkriva i nova imena.

Na primer?

– Na primer, Ivanu Mladenović, rediteljku filma “Vojnici. Priča iz Ferentarija“. To je za mene bio najvažniji izazov ove godine. Sa druge strane imali smo najveći broj filmova do sada. I čini mi se da smo uspeli da dva programa “Bande a part” i “Hrabri Balkan“ u ovih par godina zaista izgradimo. Danas su to programi koji takođe pune bioskopske sale do poslednjeg mesta.

FAF prati glas da se iz godine u godinu gleda na kartu više?

– Ranije je to bilo više za filmove poznatih, velikih reditelja, a ove godine je to osetno bilo prisutno i kada je reč o novim, mladim rediteljima, što je deo suštine Festivala autorskog filma, koji u osnovi ima radoznalost – da se upoznaju novi autori, novi pogledi, nešto što do sada nismo videli. Tu su posebno značajni debitantski filmovi. Kao što je moj profesor Goran Marković govorio: debitantski film je uvek neki svet koji nikada pre toga nismo videli. Ima nevinost i novi duh koji obogaćuje (svetsku) kinematografiju.

Na festivalu je bilo i dosta gostiju iz sveta filma, ljudi iz raznih zemalja. O čemu ste najviše razgovarali iza scene?

– Gosti koji dolaze na FAF, ispostavilo se, vrlo su privrženi festivalu, ponajviše jer on apostrofira ideju autorskog filma, te je jedna od tema priča o gledaocima, ali pitanje boks-ofisa i te stvari su u drugom planu. Ovaj festival je posvećen i otkrivanju autorskih glasova. Uz skroman budžet i druge limite, to je ono što ga čini posebnim i probija barijere. I to je ono što ljudi koji dolaze vide i prepoznaju kao jednu posebnu vrednost.

Svojevrsna tematska nit ovogodišnjeg festivala bila je izgubljenost savremenog čoveka…

– Autorski film je blizak realnom životu, i uvek se kroz prizmu autorskih filmova detektuje stvarnost. Ovogodišnja nit koja je povezala selekciju nametnula se sama od sebe u širokoj lepezi vrlo raznovrsnih filmova iz najrazličitijih delova sveta. A to je potpuna usamljenost i izgubljenost savremenog čoveka, čoveka koji je ogrezao u sebičluk. Pod teretom kapitalizma, profita i borbe da zadrži posao ili zaradi više novca, izgubio je i empatiju i dušu, a time i smisao i suštinu. To je pobeđeni čovek u kome više nema bunta, nema hrabrosti da menja stvari. Posebno je zanimljiva činjenica da se to dešava 50 godina nakon godine koja je menjala svet, nakon 1968, koja je bila dokaz da čovek zavređuje dostojanstven život, da ume da brani sopstveni smisao, da ima pravo na pobunu… Današnji čovek je, nažalost, izgubio dostojanstvo. Pobeđen je na jedan prilično nevidljiv, perfidan način. I to je dijagnoza savremenog čoveka koja se vidi u filmovima. Paradigma je, naravno, “Bez ljubavi” Zvjaginceva, koji na neki način objedinjuje sve slojeve tog problema.

U kojoj je fazi vaš novi film “Otac”?

– Uveliko sam u pripremama. U februaru počinje snimanje. “Otac” je zasad radni naslov. I on se kroz priču o jednom čoveku, između ostalog, bavi pitanjem gubitka ljudskog dostojanstva i potrebom da se kroz mitološko putovanje ono povrati, kao I vera da nije sve tako crno. Pokušavam da napravim jedan ličan pogled, priču o ličnoj borbi. Dakle, film govori o pobeđenosti pojedinca, o njegovoj bespomoćnosti, a moj junak je neko ko na kraju ipak ne može da se pomiri…

Šta bi mogla biti tačka oslonca današnjem čoveku? Gde je umetnost u svemu tome?

– Umetnost je jedna od retkih oaza za normalnog čoveka. Festivali su tu jako važni jer su mesto susreta. Gledajući, na primer, naš grad, oni su oaze za ljude koji želi da vide i čuju ono što obogaćuje. A kod ljudi definitivno postoji ta potreba. Koliko su je ljudi svesni, drugo je i složeno pitanje. Umetnost se bori za pojedinca. I kad kritikuje i kad daje dijagnozu i kad opominje… ona je na strani čoveka. Živimo u globalnom društvu, pa su i društveni problem globalni, te tako, uz one specifične za datu sredinu, neki suštinski problem pojedinca u Japanu, Kirgistanu, Americi nisu različiti.

A kod nas, u čemu mi živimo?

– Živimo u rasturenoj zemlji koja se odavno raspala pa pokušavamo da nešto lepimo i krpimo. Ali nije nastalo ono što bi trebalo da bude. Nažalost, većina onih koji odlučuju u stvari i ne žele da se rane zacele. Rasturanje društva i vrednosnog sistema je dovelo do poraza dostojanstva pojedinca. Ljudi su na to pristali, pognuli se, navikli… Ogrezli smo u najprljaviji oblik kapitalizma, koji po meni nema perspektivu. Mislim da je kapitalizam na globalnom nivou sistem koji završava svoj vek. Šta će posle doći – ne znam. Ali čini mi se da je ta rigidnost i to slepilo koje kapitalizam nosi dostiglo nivo na kome kao društveni sistem gubi bitku sam sa sobom.

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI