Najpopularniji norveški pisac u Srbiji, Erlend Lu (48), ponovo je gost Beograda. U utorak uveče otvorio je Nedelju norveškog filma u Jugoslovenskoj kinoteci i ozvaničio početak NOktobra, meseca norveške kulture u Srbiji.

Na reviji norveškog filma naći će se nekoliko ostvarenja rađenih po Luovim romanima, a u neformalnom ćaskanju, upriličenom tokom ručka u rezidenciji norveškog ambasadora Arnea Sanesa Bjornstada, Lu je govorio za “Blic” o procesu pisanja, seriji kojom je šokirao Norvežane i bolnim posledicama polne jednakosti za današnjeg muškarca.

Nedelju norveškog filma otvorio je film “Prohujalo sa ženom”, adaptacija istoimenog prvog romana Erlenda Lua iz 1993.

Pročitajte još:

Književnik nam je priznao da nikada nije pročitao scenario, iako je reditelju rekao drugačije.

– Verovao sam reditelju Peteru Nesu i nisam hteo da čitam scenario, premda su mi ga poslali na odobrenje. Rekao sam im da sam ga pročitao, da se ne uvrede ali, iskreno, nisam hteo da ja budem odgovoran za to. Krajnji rezultat mi se dopao, mada mislim da je knjiga bolja – iskreno će Lu.

Složili smo se oko toga da je veoma čest slučaj da književni predložak bude bolji od svoje filmske adaptacije. Ono što adaptaciju može da učini kvalitetnijom jeste sloboda, smatra naš sagovornik.

– Reditelj mora da se oslobodi, otkači od romana. Iovako su ga mnogi pročitali i neophodno je da ponudi sveži pristup. Da istovremeno uzme u obzir elemente koji moraju tu da budu, ali i da ima slobodu da promeni stvari, da uvede nove likove ili spoji više njih, da, na neki način, bude nemilosrdan. Adaptacija “Prohujalo sa ženom” je dobra, zabavna je, iako su promenili kraj (da bude filmski) i napravili super komediju. Moja namera nije bila da knjiga bude baš toliko smešna – objašnjava književnik.

Kao čitalac on može pred sobom da zamisli slike, ali kao pisac nema običaj da vizuelizuje svoje reči.

– Nisam zaključan u neku vrstu slike, lika ili okruženja. Prvo što mi padne na pamet, kada se rađa novi roman, jeste ideja, ili više njih, koje mi daju nekakvu energiju. Često su to situacije, ljudi i likovi koje zamišljam sa određenim profesijama, navikama, zavisnostima… neke vrlo male stvari. Retko imam kraj na umu, on se desi tokom procesa. Sve je pitanje polaznih tačaka i improvizacije. Ja svakoga dana skupljam neke moguće idejice, fragmente koji bi mogli da se uklope u nešto i posle nekoliko meseci pomisilm, “Ovo bih mogao da iskoristim ovde, a ovo bi se dobro uklopilo onde…” To je jedan od najzabavnijih delova procesa – kaže Lu.

Priznaje da je većina likova sasvim drugačija od njega, da je on previše “stabilan i dosadan” a da su mu draži ekscentričniji, radikalniji karakteri. Kada piše sam književna dela daleko manje uživa nego kada piše scenarija za filmove i televiziju, kada je nekoliko pisaca u sobi i sve vrca od stvaralačke energije, munjevitih doskočica i razmena dijaloga. S tim u vezi pomenuo je svoju prvu seriju, “Borba za život” (Struggle for Life / Kampen for tilværelsen, 2014) koju su Norvežani “prezreli” jer je govorila o izmišljenim problemima srednje i više klase i nekim ekstremima, čak i urnebesnim situacijama, ali je vređala obične gledaoce koji su u njoj prepoznali sebe. To ga nije sprečilo da nastavi u istom maniru. Trenutno piše scenario za seriju “Neobjašnjive okolnosti” o Norvežanima kojima je ovo najčešći izgovor za bolovanje. (Procenjuje se da u Norveškoj 40 odsto zaposlenih redovno uzima plaćeno bolovanje).

Junaci Luovih knjiga često su “muškarci na ivici nervnog sloma, zabrinuti, opterećeni ljudi koji prolaze kroz određene krize, grešni antiheroji u potrazi za smislom” kako to ističe njegova srpska izdavačka kuća “Geopoetika”. Autor priznaje da ne voli da piše o muško-ženskim odnosima, ali privatno ima svoj stav o tome:

– Lično mislim da je dobro što smo počeli da preispitujemo uloge polova stare stotinama, čak hiljadama godina. To je, naravno, bolno, što možete videti u mnogim zemljama, a ponajviše u Americi gde je iza svakog masovnog pogubljenja neki frustrirani muškarac koji je možda izgubio moć i uticaj. Pre sto godina on bi možda bio pobednik ali sada je luzer na toj lestvici uspešnosti u vezama ili na seksualnom tržištu. Promena je bolna i tragična, dolazi sa visokom cenom, ali je neophodna. Mi smo se u Norveškoj pre jedno pet godina smejali Šveđanima, za koje uvek mislimo da idu predaleko, jer su počeli da uvode rodno slobodne zone u obdaništima: nema razdvajanja po bojama, po igračkama, sve je uniseks. Smatram da je to preterivanje, jer, na kraju krajeva, razlike među polovima postoje i one su fascinantne i treba da ih negujemo, potrebne su nam. Naravno da nas kljukaju stereotipima od kad se rodimo, od obdaništa preko škole, i ako prestanemo s tim, možda ćemo za 20 godina videti neku razliku. Svakako će biti zanimljivo videti kako će taj švedski eksperiment ispasti – ocenjuje Lu.

Skandinavija je i kod nas a i u svetu poslednjih godina veoma popularna zbog romana i serija koje se svrstavaju pod žanr “nordijski noar”, pričama o zločinama, mračnim stranama čoveka i potpisnutim emocijama. Erlend nije ljubitelj žanra, ali ima svoje objašnjenje ovolikog uspeha.

– Ne čitam krimiće, ali gledam serije i filmove. Pre 15 godina to je bio jedan stereotipni univerzum, a danas se autori poigravaju seksualnim orijentacijama, detektivi i policajaci imaju svoje privatne živote, veze, razvode, anksioznosti, psihijatrijske dijagnoze… sve ono što je nije bilo prisutno u delima Agate Kristi. To je dobra stvar jer je unela živost i raznolikost u jedan prilično dosadan univerzum krimića. Ali, za mene je to i dalje samo svet krimića. Nije moj fah – otkriva Erlend Lu.

Njegov fah se, pak, odlično primio u Srbiji. “Dopler”, “Volvo kamioni”, “Naivan. Super”, “Kraj nama poznatog sveta”, “Popis”… naslovi su na vrhu lista najprodavanijih knjiga. Norvežanin je iskreno zbunjen.

– Ne znam zašto Srbi toliko vole moje romane. Zaista me to često pitaju i zaista nemam odgovor. No, vrlo sam srećan zbog toga i rado dolazim u Srbiju. Ne mogu da kažem da sam baš upoznao vašu zemlju, jer me obično vode od jednog do drugog događaja, ali na osnovu nekih dvadesetak nepoznatih ljudi sa kojima sam pričao o njihovom životu, poslu, standardu, pokušao sam da steknem nekakvu sliku. Moj utisak je da ste na sličnom nivou kao i druge zemlje koje su izašle iz zatvorenih sistema pre 25 godina, pokušavate da shvatite kako to funkcioniše i hrabro se nosite s tim – rekao je Lu za kraj.

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI