U decembru je prvi put pao. Nikada nije lečio dijabetes, a povrh toga znao je da se kao dete najede kolača. Tada bi mu skočio šećer i razum odlutao, rekla je za „Blic“ Dijana Topolac, ćerka čuvenog Raše Popova, govoreći o njegovim poslednjim danima.

Ipak, dodaje, pre nekoliko nedelja bio je mnogo bolje.

– Misli su mu se vratile i pomalo se kretao po stanu, ali na Lazarevu subotu, pored raka creva i upale pluća, šlogirala mu se leva strana tela – kaže Dijana.

Radivoj – Raša Popov (84) umro je u sredu u 23 sata posle duže bolesti.

Pročitajte još:

– Tih nekoliko meseci uporno smo tražili bolnicu u kojoj bi mogao da ostane. Nijedna nije želela da ga hospitalizuje i dva puta je vraćen kao zdrav. Lično sam pozvao direktora jedne klinike, da ga zamolim da prime mog oca. Indirektno mi je rekao da za ljude tih godina nema potrebe za terapijom, jer za su društvo manje važni, makar bili i zaslužni umetnici – dodao je njen brat sveštenik Bojan Popov.

Dijana i Bojan primili su nas juče u kabinetu svoga oca, u koji on sam već neko vreme nije mogao da kroči. Vazduh su u tamnoj sobi ispunile aure nebrojenih naslova koji se prelivaju sa improvizovanih metalnih polica. Papiri koji se sa njih vijore otkrivali su koliko je još planova Raša želeo da ostvari: „Ove da vratim“, „Na ovome radim sada“, „Ana Frojd“ itd.

– Do poslednjeg trenutka želeo je da piše. U januaru mu je bilo bolje, te je počeo da sprema novi roman o druženju dva despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. Vid ga je skoro napustio, pa smo se dogovorili da on diktira, a ja da prekucavam. Eto, nismo stigli da tu želju ostvarimo – s blagim osmehom priča Dijana, boreći se sa hrpom papira koji kriju skice nikada započete knjige.

Pročitajte još:

Zahvalnice skromnog pisca ostale su na podu, dok su uzvišeno mesto u vitrini zauzele ikone, fotografije, umrlice dragih i uspomene iz njegove karijere novinara.

– Ovo je bilo njegovo skrovište među rečima, gde je pisao i učio. Juče sam saznao da je pre bolesti pročitao celu knjigu na novogrčkom iz istorije Vizantije, a taj jezik nije govorio ranije. U poodmaklim godinama ovladao je grčkim, a i pisce drugih nacija čitao je u originalu – kaže Bojan.

On dodaje da je upravo porodična biblioteka, a ne očeva slava, u detinjstvu pravila razliku između Rašine i ostale dece.

– Ne primetite vi da li vam je otac legenda, da li je ludak ili čudak – on je samo tata. Jedino se razlikovalo to što smo imali ovoliko knjiga, čak i u vreme kada smo sve četvoro živeli u bakinom i dedinom stanu, te me je uvek njihov nedostatak zbunjivao u kućama mojih drugara – opisuje Bojan.

Sin čuvenog Raše izgleda kao mlađa verzija svoga oca, verovatno zbog duge brade i kose koji su bili zaštitni znak umetnika.

– Bili smo jedina deca u kraju koju roditelji nikada nisu tukli. Ni grdnja, a kamoli batine i kazne, nikada nisu bile deo tatine pedagogije. Vaspitavao nas je sa puno razumevanja za dečju dušu i svojim dobrim primerom – kazala je Dijana.

Radivoj je sa braćom Dušanom i Lazarom rođen i odrastao u Mokrinu. Ti banatski dani oblikovali su njegovu dušu i on nikada nije prestao da bude dete koje je ravnica podigla. Na putu ka vratima ispratili su nas porodični portreti “čuvene petorke” kako ih Bojan u šali naziva.

– Ovo je moj stric Dušan Popov, pomenite i njega. Bio je bio sektretar Matice srpske, osnivač Televizije Novi Sad i urednik Enciklopedije Novog Sada – ponosan je on.

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI