Pre nekoliko meseci objavljena je knjiga „Grad – Psihobiografija cara Dušana“ doktora Aleksandra Misojčića, psihijatra i porodičnog psihoterapeuta. Doktor Misojčić rođen je 1974. godine u Beogradu, i kako kaže, ovim delom napravio je iskorak u svom pisanju. A u recenziji „Grada“, dr Časlav Hadži Nikolić je zabeležio:

„Knjiga predstavlja neku vrstu podvižništva, upravo napor potrage za Duhom istorije, koji se krije među tumulusima i apsidama nekropola, među zapisima na belinama knjiga, povelja i stenopisa. To je neka vrsta nevidljivog, ali nesumnjivo postojećeg paralelnog sveta u kome žive i umiru stvarni ljudi sa svojim porodicama, prijateljima i neprijateljima, sa svojim ljubavima i mržnjama, strahovima, opsesijama, osujećenjima i ostvarenjima, dubokim potištenostima, ushićenjima i egzaltacijama“.

U ovom delu ste spojili književnost, istoriju i psihologiju, osim vašeg poziva, pretpostavljam da su vam druge dve oblasti hobiji. Zašto baš psihoanaliza cara Dušana i koliki je za vas bio izazov pisati o njemu?

– Knjiga je zamišljena kao psihobiografija, to je pravac koji postoji koliko i psihijatrija i psihoterapija. Pravac je od jednog dela kolega osporavan, a od drugog gledan kao autentični način sagledavanja istorijskih ličnosti. Prvu psihobiografiju je napisao Frojd – Leonarda da Vinčija. Volim istoriju i na neki način se odmaram od svakodnevice tako što se prebacim u neka druga vremena i razmišljam kakav je tad bio život. Kada čitam knjigu o istorijskoj ličnosti, ne mogu da pobegnem od svoje profesije psihijatra i uvek mi je u fokusu kakva je bila ta ličnost, a ne bitka ili neki drugi događaj. Opisati cara Dušana iz jedne od nekoliko perspektiva svakako je izazov. Po mom uverenju, reč je o najvećem vladaru kojeg smo imali. Ideja se rodila dok sam čitao o njegovom detinjstvu i video da neke sekvence imaju psihoterapeutski značaj i da mogu da nam opišu kakva je bio ličnost i kako je gradio relacije sa najbližim ljudima. Detinjstvo cara Dušana bilo je turbulentno, izazovno i nimalo lako. I u velikoj meri ga je odredilo kao čoveka. Poseban izazov je to što je njegova vladavina blesak vanrednog pojedinca i u suštini neiskorišćena šansa jedne dinastije i jednog naroda da taj kontinuitet koji je Dušan počeo, nastavimo i kao narod se ostvarimo.

Analiza cara Dušana je celovita, čini mi se i da ima dosta istorijskih podataka o njemu?

– Podataka ima dovoljno, puno materijala se mora pročitati, a mnogo toga za psihobiografiju nije potrebno, kako bi se našla neka sekvenca koja je važna. To su dešavanja koja su u senci značajnih istorijskih događaja, a zapravo predstavljaju nadu da kroz analizu tih uzgred opisanih događaja može da se izvuče ono što je važno.

Koliko se razlikuje psihoanaliza osobe o kojoj samo čitate od one sa kojom razgovarate?

– Zahtevnije je upoznati ličnost kroz istorijske podatke. Pripremanje građe je jedan mukotrpan posao, ali i lep, jer liči na psihoterapeutski razgovor uživo, samo što nemate čoveka ispred sebe nego morate to pročitati. Čoveku ispred vas uvek možete postaviti neko pitanje, pratiti njegovu neverbalnu komunikaciju, govor tela, možete graditi jednu vrstu emocionalne rezonance kroz taj odnos, jer je psihoterapija primarno terapija odnosa. Zajedničko je da se slaže jedan pazl u doživljaju te ličnosti, bilo da se on gradi kroz sadržaj koji vam čovek kaže ili kroz istorijski izvor. Ja sam porodični psihoterapeut i transgeneracijski porodični odnos sa ocem, majkom, dedom, sinom, kao i socijalni kontekst, jesu stvari koje se mogu naći ako dovoljno istražujete.

Knjigu ste pisali činjenično, puno je istorijskih podataka, da li ste tokom pisanja ličnost Dušana literarno nadogradili?

– Trudio sam se da svoj ugao doživljaja Dušana ispišem na autentičan način. Knjiga ima tri narativa: 1. opis istorijskih događaja, 2. psihološka interpretacija, 3. literarni narativ. To jeste kompleksno, kao kad radite psihoterapiju, ne možete biti sigurni da je vaša interpretacija jednog čoveka potpuno tačna, ona je samo zasnovana na teorijskim konceptima.

Podleže li psihoanaliza stereotipu, nekoj vrsti ukalupljenosti (na primer, dete je iz disfunkcionalne porodice i u odrasloj dobi ima dva modela ponašanja) ili ona može da se razgrana?

– Svakako je razgranatija jer postoji čitav niz različitih teoretskih pravaca koji mogu poslužiti u sagledavanju ličnosti. Naravno da neke ličnosti imaju zajedničke imenitelje, pa nam se čini da postoji doza stereotipije. Ali ne nužno. Verovatno sve poznate uticajne ličnosti ili bar oni koji su ostvarili moć kao car Dušan imaju neki zajednički imenitelj.

Da li su gubici članova porodice u ranom detinjstvu deteta (Dušan je kao mali izgubio mlađeg brata i majku) za njega u kasnijoj dobi slabost ili jačina?

– Svi ti događaji su odredili Dušanovo detinjstvo i nose potencijal da budu i njegova snaga i njegova slabost. Svi gradimo autentičnost kroz postepenu izgradnju ličnosti, na nju utiče i transgeneracijska nit i lični razvoj i socijalni kontekst. Dušanovo detinjstvo je bilo turbulentno jer je porodica bila prognana u Carigrad (Dušanov otac je zbog pobune protiv svog oca Milutina kažnjen i skoro oslepljen), živeli su manastiru. Dete gleda oca sa povezom oko očiju i zna da mu je deda to učinio jer je bio neposlušan. To je rano osvešćena ideja surovosti. Oni su kao porodica bili kažnjeni. Zamislite kulturološki šok između Milutinove Srbije (izvori kažu da kamenih kuća do primorja nije bilo) i Carigrada, glavnog grada sveta u tom trenutku. Smrt brata je jak psihološki parametar, i dešava se istovremeno kad i izbeglištvo. Ovi događaji nose potencijal da cara Dušana opišu u odrasloj dobi. Po povratku iz Carigrada Milutin zadržava Dušana na svom dvoru. Dušan se svog dede istovremeno i plašio i divio mu se, jer je bio svestan dedine surovosti. Milutinova figura je markantnija figura njegovog detinjstva nego očeva. Kasniji ambivalentan odnos prema autoritetu može vući koren u ambivalentnom odnosu prema najranijem autoritetu, a to je njegov deda. Nisam puno podataka našao o njegovom odnosu sa majkom. Dušan je imao relativno zadovoljavajuću kontrolu straha i lako je napuštao poziciju zavisnosti. Ovi parametri indirektno mogu govoriti o dobrom odnosu sa majkom. I Dušan i Stefan Dečanski dižu pobunu protiv svojih očeva kad njihove majke silaze s političke scene. Odnosi sa očevima u dinastiji su bili surovi i nepredvidivi i u senci nekih važnijih političkih događaja.

Koje su Dušanove tri najizraženije karakterne crte?

– Dušan nije bio čovek senke, voleo je da njegova moć bude vidljiva. Rano je razvio osećaj svrhe i misije. A kako je vreme prolazilo, ličio mi je na usamljenog čoveka. U toj usamljenosti je važna uloga Jelene, koja mu je bila velika podrška. Jedna od retkih Dušanovih radosti je bilo samopotvrđivanje koje ga je vuklo napred.

Do dolaska Dušana na vlast, Milutinova Srbija je bila teritorijalno najveća. Koliko je to olakšalo Dušanu put za proširenje granica zemlje?

– Više sam se bavio relacijom Milutin – Dušan. Milutin je bio surov otac Stefanu, skoro potpuno ga je oslepeo, dao ga je kao taoca kad je Srbija bila ugrožena od najezde Mongola. Stalno sam se pitao kako Milutin izgleda u očima Dušana. Nema podataka da je Milutin bio surov prema Dušanu. Naprotiv, dosta je ulagao u njegovo obrazovanje. Dok je bio u izbeglištvu u Carigradu, dolazili su monasi iz Hilandara da ga uče. Verovatno ga je video kao naslednika. Teoretičar Leopold Sondi govori o nesvesnom porodičnom. Ta porodična nit kod Dušana je imala uticaj na izbore koje je pravio. Nemanjići su uvek dolazili na vlast tako što su morali da prvo pobede svoje. I prvi Nemanjić koji je nasledio krunu, dakle nije se za nju izborio, zapravo je bio i poslednji Nemanjić, Uroš Nejaki, Dušanov sin. Uroš u stvari i nije bio toliko nejak, jer u poređenju sa Dušanom mnogi bi izgledali nejako. Nema mnogo podataka o tome kakvu su relaciju gradili. Mnogo je ulagano u Uroševo obrazovanje, vojničke veštine, jer je on viđen kao naslednik.

Dok ste pisali o caru Dušanu, koliko ste zapravo na umu imali i vreme u kojem je on živeo. To je 14. vek, borba za prevlast, surovost života, ratovi…

– Kod pisanja psihobiografije nikad ne treba zaboraviti sociološki i kulturološki kontekst u kome živi pojedinac. Ukoliko neke obrasce ponašanja stavimo kroz prizmu današnjeg sistema vrednosti, dobićemo iskrivljenu sliku. Važno je prepoznati duh tog vremena. To je bilo surovo vreme, pa su i ljudi bili suroviji nego danas.

Carigrad, centar Vizantijskog carstva, bio je zvezda vodilja u Dušanovim osvajačkim pohodima. Grad je zapravo lajtmotiv u opisu njegove ličnosti.

– Dušan je imao jasnu svest o kontinuitetu i pripadnosti dinastiji Nemanjić. To se vidi i na freskama kako je sebe prikazivao. Njemu je Vizantija bila veliki uzor, rano izbeglištvo u Carigrad i doživljaj Grada (kako su ga Grci zvali) koji mu je bio i uzor i opsesija. Jedan od životnih ciljeva mu je bio da se vrati u Carigrad, ali sada kao pobednik. Njegov zakonik liči na neke vizantijske zakone Konstantina i Justinijana. I njegov odnos prema ženi je takođe po vizantijskom uzoru. Žene na istoku su imale povoljniji i priznatiji položaj nego žene na zapadu. Jelenin uticaj na Dušana je sličan uticaju nekih vizantijskih carica na svoje muževe.

Koliko je Dušan uspeo da vizantizuje Srbe?

– Neki izvori veoma detaljno pišu o životu na Dušanovom dvoru, koji je ličio na dvorove Vizantije. Dušan je organizovao viteške turnire, gozbe, imao je vidljivu raskoš koje se nije stideo da pokaže. Garda koja ga je pratila bila je vrlo impozantna. Sto jedan gardista i tri uslova: svaki mora biti preko dva metra, ali nijedan viši od cara (visok 2,14 m), samo je barjaktar mogao da bude viši. Dušanovo carstvo je trebalo da objedini nešto što je teško bilo objediniti, Srbe, Grke, Bugare… U tom trenutku Dušan nije priznat ni od istoka ni od zapada. Oba centra hrišćanstva ga ne priznaju i to ga je mučilo, pa je njegova prezentacija snage bila u funkciji nepriznatosti. Takav odnos istoka i zapada prema njemu odredio je njegov odnos prema Svetoj Gori. Ona je bila centar hrišćanstva u njegovom carstvu. Najviše zemlje koju danas ima Hilandar poklonio je svojevremeno car Dušan.

Jedno poglavlje u knjizi ima naslov Predodređen. U kojoj meri je ta reč u fatalističkom značenju?

– Dušan je bio predodređen da pamti a ne greši kao njegovi prethodnici. Kada kažete fatalistički, ne mogu da se otmem utisku jedne tragičnosti koja oslikava njegov kratki život. Umro je u 47. godini. I sad kad pogledamo, šta je ostalo od Dušanovog carstva? Nema ni Nemanjića, ni njegove zadužbine – manastira Svetih arhangela, ni most u njegovom prestonom gradu više nije Dušanov. Nema ni njegovog velikog uzora i protivnika Vizantije. To je istorijski blesak, iskorak koji je posebni pojedinac nosio na svojim plećima. U suštini, malo je toga ostalo i u sećanju na Dušana. To je pitanje za sve nas – gde je Dušan u nacionalnom mitu? I zašto ga nema na pravi način? Zašto ga pojednostavljeno gledamo samo kroz naziv Silni? Nije bio samo to, mnogo više je učinio za sve nas. Neki drugi, kasniji vladari su ne bez razloga u nacionalnom mitu zauzeli mesto, ali mesto koje makar jednim delom pripada Dušanu. On je jedan od retkih Nemanjića koji nije svetac. Dušanov grob, za njega netipično skromno počiva u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu. Da li naša deca idu da obiđu grob jednog od pet careva koje je Evropa imala u tom momentu kad se on proglasio za cara? Sećanje na njega je pojednostavljeno i nismo mu se odužili na pravi način i to je bio jedan od mojih motiva da napišem ovu knjigu. Sve što mu se desilo za vreme te kratke vladavine je nestvarni san. On je održao svoju reč datu vlasteli na čijim krilima je i došao na vlast, koja je živela u vreme procvata srpske srednjovekovne države. A šta je posle njega bilo i šta su sve rastakali i kako Dušana pamtimo, pitanje je za sve nas.

Da li je jedan od razloga za sve to što ste naveli u tome što nije kanonizovan?

– Narod ima mit i sistem vrednosti koji neguje. Neki drugi vladari su zauzeli centralno mesto u nacionalnom mitu, ne bez razloga. Čini mi se da je sećanje na Dušana u senci i pojednostavljeno kroz veličinu teritorije. A on je bio mnogo više od toga. Što se tiče kanonizacije, to je jednim delom uticalo na to da on bude skrajnut. Mi smo gubitkom državnosti imali samo crkvu. Kada se Dušan proglasio za cara, Vaseljenska patrijaršija je bacila anatemu na njega i patrijarha, i 25 godina bivamo izmešteni iz sveta pravoslavlja. Pomirenje Srpske crkve i Vaseljenske patrijaršije podrazumevalo je jednim delom i odricanje od Dušana. I velikaši koji su ga nasledili, prvenstveno Uglješa Mrnjavčević, odricali su ga se u funkciji pomirenja i objedinjenja pravoslavlja zbog najezde islama. Taj sukob sa Vaseljenskom patrijaršijom je primarni što nije kanonizovan, a ne kao što se piše jer je Jelenu vodio na Svetu Goru.

Da Dušan nije umro iznenada u 47. godini i da je duže poživeo i nastavio sa osvajačkim pohodima, da li bi jednog dana seo na presto u Carigradu?

– Ja imam pravo da gajim nadu da bi on to i ostvario. Dušanova smrt jeste bila iznenadna, nisu svi bili spremni na to. Po nekim istorijskim događajima neposredno pred smrt jasno se vidi da Dušan u svojoj vladavini nije rekao zadnju reč.

Dušan je, pored toga što je bio inteligentan čovek i veliki vladar, imao i izuzetnu pojavu, bio je vanredno lep i visok muškarac.

– Malo je netipično da istorijski podaci češće nego što bi trebalo opisuju mušku lepotu. Pored visine, izuzetno vešto je rukovao svim oružjima, bio spretan ratnik. U knjizi sam napisao – da nam je u nacionalnom mitu ideal lepota a ne snaga, Dušan bi bio Lepi a ne Silni. Kad se piše o Jeleninom izgledu, nema takvih opisa, već da je najobrazovanija žena svog vremena.

Sa kojim državnikom biste mogli da uporedite Dušana?

– Iskren da budem, nisam razmišljao o tome. Dušan se trudio da bude autentičan, svako poređenje sa nekim drugim bacilo bi senku na tu autentičnost. Ne liči mi ni na jednog vladara iz njegove dinastije. U porodičnim odnosima se uvek radi analiza tri kolena unazad. U ovom slučaju Stefan, Milutin i pradeda Uroš. Dušan je imao Milutinovu ambicioznost i raskoš, to je jedina sličnost.

Ko je bio jača ličnost – Dušan ili Jelena?

– U partnerskoj relaciji sa Dušanom nije ni važno ko je jača ličnost, on je bio nosilac moći. Jelena je imala veliki uticaj na njega. Ona je znala sa carevima, jednom je bila sestra, jednom žena, jednog je rodila a jedan joj se divio – Jovan Kantakuzin, vizantijski car. U lozi Nemanjića je bilo uticajnijih žena od nje. Ona je bila mudra i obrazovana, zapravo, činili su skladan par. Jelena nije šljaštila kao Dušan, ali je od takvog odabrana i to nije mala stvar.

Koliki je uticaj žene na muškarca u partnerskim odnosima?

– U partnerskim odnosima oblikujemo jedni druge. Kompletan partnerski odnos podrazumeva međusobnu razmenu uticaja. Dobro je da u tom odnosu zadržimo ono što zovemo „ja“ ,“ti“, ali i da izgradimo „mi“ koje nas povezuje, a koje je dokaz komplementarnosti. Nije dobro samo ako se razvije borba za moć. I u ono vreme, a danas mnogo više, srećemo jedan disfunkcionalan obrazac ponašanja kada među partnerima tinja borba za moć.

Dušan je sklopio brak sa Jelenom iz koristi, zapravo i danas se sklapaju brakovi iz interesa. Da li brak koji je na početku lišen emocije kao vezivnog tkiva može da traje?

– Dušan i Jelena su primer za to. On je nju odabrao kao što je birao svoje najbolje vojnike. Ženu dostojnu da bude carica, i nije pogrešio. Njihov odnos je bio tipičan za to vreme. Emocija se gradila iz odnosa. Danas su se stvari okrenule, nas spoji emocionalnost, iracionalno, seksualnost, a kada dođe do izgradnje odnosa, onda nastanu problemi.

Da li se među njima kasnije rodila emocija?

– Mislim da jeste. Ima podataka o Dušanovom netipično toplom odnosu prema Jeleni, koji se retko sreće kada je reč o analizi njegovog ponašanja.

Po čemu se Jelena izdvajala od žena svog vremena?

– Po obrazovanju. Za nju su hilandarski monasi prepisivali knjige, ona je imala najveću biblioteku među vladarima, a njenu rečitost i političku mudrost opisuju i strani istorijski izvori. Inače, kad sam uvodio Jelenu u priču, zamišljao sam je kao ono što se zove dominantni drugi. To je psihoterapijski pojam koji se odnosi na čoveka koji se ostvaruje kroz nekog. To je bila moja prva hipoteza. Jelena je imala takav odnos prema svom bratu, bugarskom caru i kao neka vrsta kontinuiteta i prema Dušanu. Ali kada sam analizirao odnos Jelene i Uroša, ona se nije ponašala kao dominantni drugi. Bila je tip žene koji se zove Hera. U porodičnoj terapiji možemo govoriti o ženama Herama i ženama Demetrama. Hera, po Zevsovoj ženi, boginji ljubomore, koja je okrenuta partneru, primarno okrenuta izgradnji odnosa sa partnerom, i Demetra, žena koja glavnu osovinu porodičnog sistema vidi u odnosu sa decom.

Posle Dušanove smrti Jelena je i dalje bila deo državničkih poslova, ali sada zbog sina Uroša.

– Jelenin uticaj je bio veliki, ona je Uroša podržala na saboru, intenzitet podrške nije bio jednak podršci koju je davala mužu. Ona se odvojila u gradu Seru sa jednim delom vojske i do kraja bila podrška sinu. Kad su slali izaslanike iz Grada, češće su išli Jeleni u Ser nego Urošu. Njen uticaj i posle Dušana nije oslabio. Inače, nadživela je i muža i sina, umrla je u manastiru.

Mislite li da ste na osnovu dostupnih izvora dali tačnu psihoanalizu cara Dušana? Uzima se u obzir i da su percepcije ljudi i događaja različite, kao i pitanje relevantnosti izvora.

– Nije mi ideja bila da dam jedini tačni opis Dušana. Ovo je jedna od perspektiva kroz koje se on može sagledati. Za ovu perspektivu i neke njegove osobine koje naglašavam imam istorijsku potporu i tu nema ničeg proizvoljnog. Važno je da se interpretacija tako velike ličnosti ne zasniva samo na intimnom doživljaju, nego na prepoznavanju određenih sekvenci koje se stavljaju u kontekst sa priznatim psihološkim teorijama. Trudio sam se da budem objektivan, ali što sam više čitao o njemu, rađala se jedna vrsta empatije. I kad se radi s čovekom koji dolazi na psihoterpiju i prolazi kroz teške periode kod psihoterapeuta se stvara empatija.

Da li su u to vreme Srbi za druge narode bili divljaci?

– Iz Carigrada se gledalo na Srbe malo s nipodaštavanjem. Dušan je za njih bio provincijski silnik. On se nije obazirao na to. Nisu ga ni na zapadu bolje gledali. Bio je šizmatički kralj. Ta njegova nepriznatost bila mu je teret, mislim da je on bio usamljen čovek. Ljutio se kad mu se izaslanik ne obrati sa care, i vraćao ih je. Carevi ni u Rimu ni u Carigradu nisu ga smatrali za sebi ravnog. Ali je u mnogim segmentima Dušan zapravo bio car.

Po nekim istorijskim izvorima, uzrok Dušanove smrti je trovanje?

– Postoje neke hipoteze o trovanju, u zvaničnoj istorijskoj literaturi se to nigde ne opisuje. Ali piše da se nekoliko godina pred smrt Dušan dosta ugojio, život mu je bio stresan, vodio je nekvalitetan način života, ja hipoteziram da je uzrok nešto iz kardiovaskularnog spektra. Smrt je bila iznenadna.

Reply
Share this

Blic online