JESTE LI ZNALI da je Peter Handke režirao četiri filma, da je autor scenarija za 21 filmsko ostvarenje, a i da se u nekoliko filmova i sâm okušao kao glumac? Čuli smo to od našeg cenjenog filmskog kritičara i esejiste Miroljuba Mikija Stojanovića, na trećoj tribini iz ciklusa „Handke u Srbiji“, održanoj prošle nedelje u sedištu Udruženja književnih prevodilaca Srbije, koje ove tribine organizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja u republičkoj vladi, a u okviru velikog projekta „Podrška objavljivanju izabranih dela Petera Handkea u Srbiji“.

Pored uvek blistavog Mikija Stojanovića, o delu i ličnosti znamenitog austrijskog pisca koji se na svom stvaralačkom putu s velikim uspehom okušavao i u tzv. sedmoj umetnosti, a i u pozorištu, govorili su novinarka „Blica“ Tatjana Nježić i arhitekta i publicista Bojan Kovačević.

Radikalna estetika

– Obožavaoci Vima Vendersa to ne žele da priznaju, ali Peter Handke jedan je od ljudi koji su oblikovali Vendersov rediteljski potpis – rekao je Miki Stojanović. – Njihova saradnja počela je još u studentskim Vendersovim danima. Venders se često pozivao na Handkea kao na svog pomoćnika, ekranizovao je njegov „Golmanov strah od jedanaesterca“, da bi mu Handke zauzvrat podario nekoliko kapitalnih filmova. Nemojmo zaboraviti da je ovaj tandem delovao u vreme najradikalnijih evropskih filmskih eksperimenata, kad je radikalna estetika još bila moguća. Kasnije je ta saradnja nastavljena filmom „Nebo nad Berlinom“, za koji je Handke napisao scenario, a koji je Vendersu definitivno doneo planetarnu slavu.

Tatjana Nježić je u svojoj raskošnoj novinarskoj karijeri imala prilike u više navrata da intervjuiše Handkea. Ovako opisuje svoja neposredna iskustva:

– Mi novinari imamo jedan žargonski izraz kad opisujemo sagovornike, kažemo da je neko „frendli“. Handke je kao sagovornik vrlo „frendli“, i takav je sve dok ga neko ne iznervira, a ja ga nisam iznervirala, pa nemam tu vrstu iskustva. Kao svi veliki ljudi, Handke je jednostavan. Vrlo jednostavan i prijemčiv. U svom stvaralaštvu uspeo je da spoji stvarnost i iluziju, i to na najsofisticiraniji način. Kako u svom književnom, tako i u filmskom i pozorišnom opusu, a vidi se to i kad razgovarate s njim. Ono što mene kod Handkea fascinira jeste to što on od umetnosti pravi jednu najpraktičniju stvar. Umetnošću oblikuje čoveka. Svojim umetničkim pristupom on vam otvara vidik i za ono što vam je odbojno. Nećete promeniti mišljenje, ali ćete u novom svetlu sagledati i ono protiv čega ste.

Stojanović ukazuje na to da ćemo, ako pažljivo pogledamo strukturu Handkeovih književnih dela, videti „te velike slike u Handkeovoj tekstualnosti, velike sekvencijalne nizove, metode gotovo montažnog stvaranja prostora u tekstu, što jeste odlika filma“.

– Handke zapravo nikad nije imao potrebu da ekranizuje svoje knjige. Za njega je rad na filmu uvek bio stvaranje jednog potpuno novog dela. Handke je, inače, jedna od retkih polivalentnih gromada svetske kulture, ne samo književnosti, pa i ne samo filma. Ono što je meni indikativno u toj korelaciji književnost–film moglo bi se ovako sažeti: Handke je, kao pisac, genije jezika, dok je Handke kao filmadžija – genije odsustva jezika. Ono čime je opčinjen u sferi književnosti, uopšte ga ne interesuje u sferi filma. U filmovima on ispoljava potrebu da se jezik potpuno istisne kao način govora o svetu, da se težište prebaci u taj prostor tišine, koji je naoko predvidiv, ali koji uvek ostaje nepoznanica. Na trećoj strani, fascinantna je doslednost s kojom on istrajava u svom političkom angažmanu. Uvek je bilo velikih pisaca koji su bili ekscesne pojave. Meni je u dvadesetom veku najdraži bio Ezra Paund, čije stavove znamo. Hitleru se divio jedan veliki Knut Hamsun. Paktiranje intelektualaca i nekih devijantnih političkih modusa nije ništa novo. Ali ništa od toga nećete pronaći u Handkeovim knjigama, jer njegove knjige nisu pamfleti. On je izgradio svoj stvaralački svet u kojem je svaka odaja – odaja za sebe, i nijedna ne vodi drugoj; ti prostori koegzistiraju, retko se preklapaju, a zapravo su fantastično kompatibilni – istakao je Stojanović.

Ponižavanje života

Bojan Kovačević se kao čitalac susreo s Handkeom još sredinom osamdesetih, a dobro je upamtio trenutak kad ga je austrijski pisac, kako kaže, „kupio za sva vremena“:

– Handke je govorio na otvaranju beogradskog Sajma knjiga 1997. godine, i ja sam to pratio preko televizije. Napred stoji Handke, malo iza njega njegov prevodilac Žarko Radaković, koji konsekutivno prevodi šta Handke govori. A govorio je, pored ostalog, o svojoj opčinjenosti Dušanovim zakonikom. U jednom trenutku kaže Handke da je poseban utisak na njega ostavilo mesto u Zakoniku gde je reč o odnosu domaćina i gosta, o dužnostima koje domaćin i gost jedan prema drugom imaju. Upotrebi Handke odgovarajuću nemačku reč, a Radaković tu reč prevede kao „obaveza“. Handke zastane, okrene se prema Radakoviću, pa ponovi: „Obaveza?“ Radaković se, kao vrstan prevodilac, odmah koriguje: „Dužnost.“ Onda Handke kaže, više za sebe, ali opet okrenut mikrofonu, tako da svi mogu da čuju: „Dužnost“, i nastavi da govori. Bio sam potpuno zblanut: kako je moguće da tako dobro oseća nijanse u jednom, ipak, za njega stranom jeziku – seća se Kovačević, koji kaže da je Handkeov opus takav da „u njemu ne postoji izraziti vrhunac, već je reč o velikoj masi kvalitetnih dela“.

Kao da je na tragu velikog srpskog umetnika Ljubomira Micića, koji je tridesetih godina prošlog veka govorio o „invaziji civilizovanih u Velikom ratu“ i o Evropi koja je toliko unazađena da je postala „najveća pijaca ljudskog dostojanstva“, i Handke, osvrćući se na NATO bombardovanje Srbije 1999. kaže: „I dalje ne mogu da poverujem da se to desilo. To kao da nije naša planeta… Oni koji su bombardovali, koji su ubili hiljade ljudi – ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji. Zbog njihovih postupaka osećam neku vrstu gađenja prema ljudskoj vrsti.“ Kako se ovakav Handkeov stav odrazio na recepciju, konkretno, filmskih njegovih dela na Zapadu? Da li su njegovi filmovi gledani, da li se o njima piše, ili su skrajnuti?

– Njegovi filmovi poznati su jednom izrazito uskom krugu ljudi. Ne postoji ta prodornost kod Handkea kao čoveka koji je duboko vezan za film – rekao je Miki Stojanović, a Tatjana Nježić se na to nadovezala rečima:

– Zapadnoj propagandnoj mašineriji Handke nije toliko zamerao to ideološko ostrvljivanje na Srbiju koliko manipulativan način na koji je to činila. Nesporna je činjenica da je način komunikacije u žurnalizmu doživeo ozbiljnu degradaciju poslednjih decenija. Degradaciju i banalizaciju. Ta banalizacija predstavlja ponižavanje života i obezvređivanje čoveka. Ne govorim o određenim političkim stavovima, nego o načinu na koji se stav saopštava. Stvari, inače, nikad nisu ili samo crne ili samo bele, što i sam Handke podvlači. Ja lično nisam pristalica političkih poteza Petera Handkea, ali vi, jednostavno, ne možete a da ne osetite divljenje pred takvim opusom.

Majka i hajka

Kad je Handke prošle godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, došlo je do polarizacije medijskog i javnog prostora. U dva tabora nepomirljivo su se podelili oni koji su Handkeu majka i oni koji su Handkeu hajka. Tatjana Nježić to ovako tumači:

– Polarizacije je bilo i kod nas i u svetu, ali bilo bi zanimljivo kad bismo mogli da prebrojimo ko je, iz cele te mase koja je imala svoje mišljenje o tome, koliko pročitao od Handkea. Što bi sam Handke rekao: „Kad bih mogao, uveo bih jedanaestu Božju zapovest: Ne žuri.“

– Handke je Nobelovu nagradu dobio za sve ono što je radio minulih decenija – smatra Bojan Kovačević. – A njega krasi strahovita pronicljivost, to je njegov glavni atribut, rekao bih. Dok čitate opise u njegovim knjigama, to nisu oni dosadni, naturalistički, školski opisi. Tu je i ta njegova uzdržanost, koja nije oklevanje, već moralna uzdržanost čoveka prilikom donošenja velikih zaključaka. On nikome ne sudi, on, zapravo, moli ljude da prvo dobro razmisle o nekoj pojavi, da sudove ne donose brzopleto. Divljenje, pritom, zaslužuje Handkeova istrajnost u nošenju sopstvene individualnosti – kazao je Kovačević o čoveku, za koga Tatjana Nježić zapaža da je „jedan od retkih umetnika koji su uspeli da okupe milione poštovalaca, da budu veoma popularni, a da u svom stvaralaštvu dostignu i održavaju visok nivo“. Priča je zaokružena efektnom arhitektonskom paralelom. Kad bi Handkea morao da uporedi s nekom građevinom, pitali smo Kovačevića, šta bi rekao: da li je Handke nekakav oblakoder, soliter, ili je možda zamak, ili seoska kuća?

– Posebno mesto u istoriji arhitekture zauzima otac naš, Vitruvije, koji navodi tri elementa koje svaka građevina mora da ima, a to su funkcionalnost, lepota i solidnost. Ja Handkea doživljavam kao predstavnika velike manjine, ali kad ga vidite, odmah vam bude jasno da mu ne možete ništa. Po tome mu je sličan Novak Đoković. U velikoj je manjini, ali niko mu ništa ne može. Handkea bih, dakle, opisao pre svega kao jednu solidnu građevinu – poentirao je Kovačević.

Reply
Share this

Blic online