Nedeljama uoči dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost 2017. krenula su nagađanja, sastavljane su liste najsigurnijih favorita, kladionice su po običaju davale ponude… Pominjani su pisci koji su odavno zaslužili ovo priznanje (Haruki Murakami, Milan Kundera, Salman Ruždi, Amerikanci Rot i Frencen). Svi su promašili jer je svet vrhunskih pisaca nepredvidljiv i niko ne pobeđuje kao u tenisu – igrajući taj-brejk.

Kao i u prethodnim godinama, kad niko nije ulagao ni paru na Boba Dilena (2016), Svetlanu Aleksejevu (2015), kao ni u većini godina kad su iz tame autsajdera iskrsavale Herta Miler, Elfride Jelinek (pa i naš Ivo Andrić 1961). Ali da li treba da podsetim da su neki životni autsajderi i marginalci obeležili književnost 20. veka, poput Kafke, Gombroviča, Beketa, tu ćemo zasad da zastanemo.

Pošto je na većini lista predviđanja nadmoćno vodio japanski pisac Haruki Murakami, izlozi najvećih tokijskih knjižara bili su ispunjeni desetinama Murakamijevih naslova. Ironičnim obrtom, nagrada je pripala Išiguru, koji je rođen u Nagasakiju 1954, ali od svoje šeste godine živi u Britaniji kao engleski državljanin i piše isključivo na engleskom. I odmah su tokijski izlozi ispunjeni Išigurovim knjigama. Logično.

I ako smem da letimično uporedim opuse ova dva “Japanca”, Išiguro koji je gotovo celokupni vek proveo na britanskim ostrvima, deluje mi “japanskije”. Murakami, kojeg nisam čitao u celini, piše apstraktnije, krećući se ivicom otuđenih junaka sve do naučne fantastike, dok je Išiguro već u prvom romanu “Bledi pogled na brda” zasnovao naraciju na junaku koji je preživeo atomski udar na Nagasaki (njegov otac je bio tamo i preživeo). A u romanu “Slikar prolaznog sveta” (izdanje beogradske kuće “Dereta”) ispituje moralnu odgovornost japanske inteligencije i vladajuće klase za zločine u Drugom svetskom ratu. Ne treba zaboraviti da je pre užasavajućih pomorskih bitaka sa američkom ratnom mornaricom na prostorima Tihog okeana i osvojenim ostrvima sve do Filipina, prethodno japanski imperijalizam činio neviđena zverstva nad porobljenim narodima Mongolije, Kine i Koreje.

Za našu probraniju čitalačku publiku Išiguro je odavno svrstan među velikane jer su četiri romana od šest objavljena u našem prevodu.

Ovaj pisac se priključio onoj najređoj vrsti pisaca (voljnih i prisilnih apatrida) koji nisu pisali na maternjem jeziku, već po izabranom iz ovih ili onih razloga. Genijalni Irac Beket je veći deo svog poznog opusa ispisao na francuskom, baš kao i vrsni pisci poput Emila Siorana, Ežena Joneskua i Artura Adamova (odrastao u Jermeniji) ili Vladimira Nabokova, koji je posle niza sjajnih dela na ruskom, otišavši na Zapad, stvarao na engleskom (a neke knjige potom sam prevodio na maternji).

Pre Nobela, Išiguro je osvojio sve najznačajnije nagrade engleskog govornog područja, od Bukerove nagrade i nagrade Vitbred, do nagrade za knjigu godine u Velikoj Britaniji (nije omeđena samo za građane sa Ostrva). Izbegavao je novinare, poput Beketa i Nabokova. Ovaj poslednji je najpre primao novinare istaknutih redakcija u posetu, onda ih preslišao i ako bi primetio (najčešći slučaj) da su njihova znanja iz književnosti skromna, elegantno bi ih isprašio.

Zahvaljujući internetu (hvala ovom tehničkom čudu!) tragao sam za njegovim intervjuima i našao samo jedan, izvanredan i opširan koji je dao čuvenom američkom časopisu “The Paris Review” (broj 184, proleće 2008). I upravo ovaj intervju je objavljen u novosadskom časopisu “Polja” (broj 507, stigao mi ovih dana).

“Polja”, jedan od retkih naših književnih časopisa koji zadržava tradicionalnu časopisnu strukturu: poezija, proza, eseji i književna kritika. Užasno težak poduhvat jer su časopisi nestali sa književne trpeze, nema knjižare (sem dve-tri) koje nude ovu vrstu lektire.

Pitanje je da li bi Išiguro pristao na intervju da nije reč o časopisu koji u svom poglavlju “Umetnost proze” decenijama ispituje književne velikane. Ovaj intervju protegnut na 17 gusto ispisanih časopisnih stranica potpisuje Suzan Halevel (greškom nepotpisana u časopisu, premda se njeno ime krije u uvodu intervjua).

Ovaj intervju sa nobelovcem bi mogao da posluži kao vrhunski model i vodič kako se razgovara sa umetnikom, kako dotaći najosetljivija moralna pitanja (lična i nacionalna odgovornost za krupne istorijske prelome), a izbeći omiljenu formulu “pravo u lice” (right in the face).

Iz ovog teksta doznajemo opis piščeve kuće, kako izgleda radna soba, ispunjena knjigama, muzičkim snimcima, sa dva radna stola (za jednim se piše rukom, a drugi služi za verzije ispisane kompjuterom). Pisac sa obarajućom samoironijom govori o svojim ranim pankerskim godinama (povremeno i dalje svira i snima muziku!), kako je sa ruksakom na leđima uhodio rokerske zvezde, o nesigurnim književnim počecima (najpre radio-drama).

Najvažniji deo dijaloga, a zbog toga i ispisujem ove reči velikog poštovanja, nudi samokritičan pogled na svoje delo. Kad govori o svom najpoznatijem romanu “Ostaci dana” (čijoj je opštoj popularnosti značajno doprinela ekranizacija reditelja Džejmsa Ajvorija sa nenadmašnim glumačkim parom: Entoni Hopkins i Ema Tompson) Išiguro ističe da mu je bilo najteže da savlada složenu, klasnu ulogu batlera u engleskoj višoj klasi. A ne pominje kako je s vrhunskom delikatnošću elegantno prikazao deo istorijske odgovornosti nekih uticajnih britanskih ličnosti za pronemačko opredeljivanje u Drugom svetskom ratu.

Značajni i veliki pisci najčešće izbegavaju da komentarišu javnu i kritičku recepciju svojih dela.

Jedni se prave da ne čitaju kritike (kažem prave, a čitaju svaki redak), drugi iskazuju prezir prema kritičkoj reči u celini (premda deo svog uspeha duguju i kritici). Treći biraju samo panegirike (ma od koga dolazili) ili se surovo ponašaju prema onima koji ih nisu dovoljno slavili.

Da bih bio jasniji, u prvu grupu spadaju Beket, Sioran, Saramago, u drugu Tomas Bernhard, Vitold Gombrovič, Vladimir Nabokov, dok je treća najobimnija jer piščeva sujeta (uz predimenzionirani ego) lako je shvatljiva. I neizlečiva.

Kazuo Išiguro spada među one najređe. U intervjuu gđi Hanevel on ističe kako su neki kritičari (ne navodi imena, razumljivo) njemu pomogli da shvati težinu zadatka i da uvek uspe da nešto nauči čak i od kritičara njegovih remek-dela.

Još kad sam pre petnaestak godina naleteo na prvu prevedenu knjigu ovog pisca, “Bez utehe” (beogradski Plato), shvatio sam da je reč o velikanu koji je na pravi način čitao naporedo romane Džejn Ostin i Franca Kafke (kako sam podvlači), da bi od njih nešto naučio. Kasnije knjige u našem prevodu su to samo potvrdile.

I ako smem da otvoreno priznam: neću da čekam prevode preostalih triju knjiga. Naručiću ih preko mreže Amazon. Nećete verovati: nisu skuplje od onoga što nude hrabri beogradski izdavači. Kojima vredi iskazati divljenje što uopšte postoje u uslovima divljačke tržne privrede.

(preuzeto sa portala AllMe)

Reply
Share this