Dobro je da se puno radi i da konačno svi ti ljudi koji izlaze sa FDU-a i drugih filmskih škola, sa svih odseka, imaju od čega “leba da jedu”, kaže nagrađivana književnica i scenaristkinja.

Književnica i scenaristkinja Vladislava Vojnović, po čijim knjigama “Princ od papira” i “Kozje uši” su snimljeni istoimeni filmovi, objavila je novu zbirku priča “Epizodisti i junaci” (Laguna). Govoreći o strastima, braku, karijerama i traženju svog mesta pod suncem, ovo štivo suprotstavlja se sve popularnijem društvenom otuđivanju i distanciranju.

Izjavili ste da “bez drugih, mnogo toga ne bismo saznali o sebi”. Da li nešto posle čitanja saznajemo o vama?

– “Knjiga mora da bude sekira za ledeno more u nama”, pisao je Kafka. Bila sam mlada kad sam to pročitala, pa mi je, osim leda u Kajevom srcu u Andersenovoj “Snežnoj kraljici”, blisko bilo i iskustvo klizanja na zaleđenom belocrkvanskom jezeru. Tako mi je prema pucanju svakog leda, pa i tog koji izaziva tekst, ostao poludečji ambivalentni odnos: dobro je polomiti led u srcu, a opet, važno je ne udaviti se, a naročito ne udaviti čitaoca. Šta saznajemo o meni? Valjda da se trudim da ostvarim ono što piše na ulazu u astronomsku opservatoriju na Zvezdari – “Omnia in numero et mensura” (Sve je u broju i meri).

Da li intrigantna naslovnica knjige nagoveštava novu seriju ili film?

– Naslovnica govori da svi mi živimo filmove i TV serije naših života. Verujte, oni znaju da budu mnogo neverovatniji od fikcije, a još neverovatnije je da su produkciono jednostavniji za realizaciju.

Obično volite da kažete da je roman idealan za seriju, a priče su zgodne za film. Šta od vas, po tom pitanju, možemo očekivati?

– Iako su filmovi i serije skupa umetnost koja se fatalno prepliće s industrijom, znamo da hrabre i uporne sreća možda baš ne prati, ali ih povremeno, ipak, posećuje.

U “Kozjim ušima” je zablistala kao i uvek Gorica Popović. S kojim umetnikom biste voleli da sarađujete u vašem sledećem filmskom projektu?

– Imamo jako dobre glumce svih generacija, neki od njih su veoma eksponirani, neki drugi, iako ne manje vešti i talentovani, baš i nisu. Ali to je tako, neko uđe u modu i onda glumi sve. Svakako, glumci nisu slaba tačka srpske kinematografije, naprotiv. Ako ne pričamo o finansijskim mukama produkcije, nego o zadovoljstvu kreativnosti, meni je u narativnim umetnostima uvek najvažnija priča, pa onda karakteri koji tu priču najbolje mogu da iznesu pred publiku i, na kraju, glumci koji te karaktere glume. Ne razmišljam u obratnom smeru.

Kako ocenjujete trenutnu serijsku hiperprodukciju kod nas?

– Kao vreme vizuelnih pandana romanima. Što je takođe moda. A znamo kako je s modama: dolaze, prolaze, vraćaju se, stvari bivaju strašno važne, pa onda demodirane, retro ili evergrin kao mala crna haljina. Dobro je da se puno radi i da konačno svi ti ljudi koji izlaze sa FDU-a i drugih filmskih škola, sa svih odseka, imaju od čega “‘leba da jedu”. Kad ima kvantiteta, lakše se dogodi kvalitet – dok se neki film ili serija ne snime, ne izmontiraju i ne završe, dok su samo tekst, eksplikacija i kalkulacija, često i najpronicljiviji ne mogu da ocene kakvi će biti.

Vladislava Vojnović (Bela Crkva, 1965) završila je dramaturgiju na FDU u Beogradu. Objavila je zbirke pesama “Ženske junačke pesme” (2002), “Lovac na grinje” (2007), “PeeMeSme” (2010) i romane “Lenjinova desnica” (2010) i “Kozje uši” (2013), za koji je osvojila nagrade “Miroslav Dereta” i “Stevan Sremac”. Piše za film, televiziju, pozorište i radio. Dobila je nagrade “Rade Obrenović” Zmajevih dečjih igara i Dositejevo pero za “Princa od papira” 2008. godine.

VIDEO: Glumci, prijemni, FDU

Reply
Share this

Blic online