Tako smo ga zvali, sredinom osamdesetih na Fakultetu dramskih umetnosti, u vreme kad je studirao pozorišnu režiju. Peca, ponekad Luce, a on je, u svom Splitu, bio i ostao Duje – Predrag Lucić, jedan od najboljih novinara i novinskih pisaca, ako se to tako može reći, u povesti jezika kojeg možete zvati kako hoćete, pa čak i “zajedničkim”, šta god to tek imalo značiti.

U svoju diplomsku predstavu – ili je to možda bila ispitna za treću godinu – prema Makijavelijovoj “Mandragori”, ugradio je, koliko varljivo sećanje služi, u lik Mesera Niče i nešto od “Vladaoca”, istog pisca, dakako. Ne sećam se koliko to beše tačno i uspelo, a nije ni važno: Peca, Luce, Duje posvetiće se novinama, a ne teatru. Zajedno sa Borisom Dežulovićem i Viktorom Ivančićem, sabraći po stavovima, duhovitosti, odrešitosti, a pre svega – etičkoj nepokolebljivosti u vremenu moralnog vetropirstva, praviće najpre podlistak “Slobodne” ili, beše li, “Nedeljne Dalmacije”, a onda i najbolju, najdrskiju, najhrabriju i najvažniju novinu srpsko-hrvatskog ili hrvatsko-srpskog jezika, ovog što ga jedni zovu ovako, drugi onako, treći svakojako, a i četvrti već nekako. Reč je, dakako, o “Feral tribjunu”.

Beše to u godini hiljadu i tisuću devetsto devedeset trećoj, najgoroj godini dvadesetog veka posle četrdeset prve u prostorima između Sutle i Vardara, Dunava i Jadrana, godini opšte nesreće, najpre duhovne, a onda i svake druge bede, godini u kojoj su gorele kuće i bogomolje. Baš tada, u tom svakovrsnom čemeru, u času kad je hrvatska svinjarija u Bosni nadopunila onu srpsku – jer tako je to, braćo i sestre, bilo, a vi ispravljajte povest koliko hoćete, jedno je kad pretiš, drugo je kad pretnje ostvaruješ, jedno je kad se groziš da ćeš praviti etnički čistu državicu, a drugo je kad na tome predano radiš, što ne znači da jedno ne vodi u drugo, i ne znači da ima nevinih, ali nisu svi jednako krivi.

O tome je, oštro i duhovito, jetko i precizno, bez krzmanja i bez kompromisa, pisao “Feral” i u “Feralu” Predrag Lucić, Peca ili Luce, a svakako Duje.

Onda je “Ferala” nestalo, ali nije nestalo njegova duha.

Onda se Peca Lucić, zvani Duje, razboleo.

Onda je otišao zauvek.

I nikad. Jer, majstori ne odlaze.

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI