Taj moj junak Nikola je nedovoljno obrazovan, blag, toplog srca… Dobar čovek iz naroda. Ovo je u stvari jako dobar narod, samo je to zaboravio – kaže glumac o svom liku u filmu “Otac”

Prohladno subotnje veče, 8. februara. Beogradske ulice su uobičajeno, nesebično pružale svoje pločnike za propuštene ili vredne trenutke, kako ko odabere. Susret s čuvenim glumcem koji je već uveliko osvojio i kritiku i publiku, Goranom Bogdanom upriličen je nešto iza 20 časova, u simpatičnom dorćolskom restoranu frendli atmosfere.

Stiže sa snimanja. Senku tragova umora na licu prevladava čudesna harizma. Neposredan, susretljiv…

Uz čašu belog i jedno kuvano vino razgovaramo o filmu „Otac“ Srdana Golubovića, koji će svetsku premijeru imati uskoro na Berlinalu, a ovdašnju na Festu, o vremenu u kome živimo, (ne)slobodi, apatiji…

Pominjemo na početku kako je naslovnu ulogu u tom ostvarenju – sazdanom po istinitoj priči o čoveku što je ostao bez posla, čija je žena u bolnici, kome je socijalna služba oduzela decu a on iz svog mesta kraj Priboja pešačio preko 300 kilometara do Beograda ne bi li ih vratio – zaigrao umesto, nažalost, prerano preminulog Nebojše Glogovca.

Upitan za utisak, osećaj pri prvom susretu sa ulogom, likom i scenariom, veli:

– Opterećenje, stvari sa kojima se moraš izboriti da bi mogao da radiš kako valja. Naravno, pre svega žal za prijateljem, ogromno i ljudsko i umetničko poštovanje prema Glogiju. Kad sam uzeo da čitam scenario, desilo mi se nešto što se ne dešava često.

A to je?

– Postoji profesionalna deformacija da glumac, što bi se reklo, od prve čita tekst fokusiran na ono što je njegov deo, zadatak ako hoćete. Međutim, posle prvih desetak stranica, prosto, samo od sebe je došlo da sam ga prestao čitati na taj način već više kao da je recimo roman ili priča. Na kraju se čak i rasplakao. Tek iz drugog čitanja sam krenuo da analiziram, promišljam stvari u glumačkom smislu. A onda je krenulo ono kako ću, šta ću… Radi se o istinitoj priči. Teškoj. Čovek je autentična ličnost… Ali dobro, kroz probe, rad, saradnju, stvari su legle na svoje mesto. Nisam se u nekom bukvalnom, banalnom smislu poistovećivao s njim. To bi bilo kopiranje, što je za glumu, za film – katastrofa.

Glumački gradeći i braneći taj lik, šta je njega nosilo i vodilo na tom iscrpljujućem, raznim nevoljama ispunjenom putu? Nada, revolt…

– Mislim da njega nije nosila ni nada ni revolt, nego možda jedino moguće kada čovek dođe do dna. Apatija, koja je kuga ovih prostora, prečesto prisutna. Posmatrano iz njegovog bića, on jednostavno nije imao šta drugo. On je morao da deluje da se sam ne bi slomio, da ne bi odustao, da ne bi prestao disati. Morao je nešto da čini da bi pokušao spasiti prvo sebe, jer bez toga ne može učiniti ni bilo šta drugo. Kao u avionu kad kažu, roditelji u slučaju nevolje maske prvo stave sebi da bi mogli pomoći deci.

Nije li taj film i svojevrstan portret društva u kome živimo te između ostalog otvara i pitanje odnosa sistema i institucija prema pojedincu danas i ovde?

– Treba biti okrenut duhu nade, duhu slobode kao nekom svetlu. Jer apatijom se ide ka tome da nestanemo. Jedini način da se bude slobodan je da funkcionišu institucije. Jer ako svako, pogotovo na višim hijerarhijskim pozicijama, krši pravila kako mu padne na pamet, onda ne znamo kako da se ponašamo. To u čemu smo mi je pre haos i samovolja nego sistem. E sad, odgovor na to može biti revolt, inat, ali je najvažnije delovanje. Nepristajanje. Jer, nefunkcionisanje institucija vraća nas u paganska vremena, da koljemo kokoši da bi pala kiša i da se lečimo kod vračeva. Onda nema temelja, nama repera, sve je na nivou gledanja u šolju.

Njegova priča je oličenje sudbine ljudi koji ne mogu da žive od svoga rada, kojima je onemogućeno da porodici i sebi obezbede život…

– Ovaj naš film fokusira najsiromašniji sloj društva. Veća je strahota što živimo u vremenu u kom čak i kad obezbedite materijalne preduslove ne znači da je to život. Pre će biti da je preživljavanje. Bolje se hranite i oblačite, ali u društvu u kome je toliko varijabli krivo i naopako to ne znači da imate život u onom pravom i punom smislu.

I kuda sve to vodi?

– To nije da vodi. To je dovelo, okrenite glavu u bilo kom smeru i suočićete se da je to već tu, debelo; beznađe haos… Pogledajte na primer šta se dešava sa motivacijom deteta koje raste, stasava, obrazuje se… Moji roditelji su bili profesori, znalo se, bio sistem vrednosti – koliko se trudiš, toliko ćeš dobiti. Danas koliko god da se trudiš, ne znači ništa, ništa ne znači ni ako imaš rezultate… Jer, korupcija pre svega. Neko će dobiti neko mesto samo zato što je blizak s kim treba.

Kakva je budućnost te vrste društva gde je korupcija legitimni mejnstrim?

– A ko će znati. Mislim, onu dalju. Ova naša, bliža budućnost je tu. I traje. Možda Hrvatska pokazuje malo znake svetla na kraju tunela. Ostali deo regiona je u budućnosti do grla. Najtužnije je to pitanje pristajanja. Nema otpora. Odnosno i kad se pojavi odmah se raspline, pretvori u ovo ili ono. I onda, čovek se zapita koji potez da povuče da bi se nešto promenilo. I u toj matematičkoj jednačini sve vas navodi na to da je ta nepoznata, taj X – da zatrpate glavu u pesak i sačekate da život prođe. Što i nije život.

To nameće i pitanje nije li vaš junak, koji nije zatrpao glavu u pesak, poput Sizifa?

– Jeste, na delu je sizifovski posao. Taj moj junak, Nikola je nedovoljno obrazovan, blag, toplog srca… Dobar čovek iz naroda. Ovo je u stvari jako dobar narod, samo je to zaboravio. Kao da ga je neko uspavao, začarao ko u bajci. Treba da se probudi uspavana lepotica.

Na tom njegovom putu poneko iz tog, nazovimo to, običnog sveta, i pomogne mu.

– Naravno. Nije to nestalo. Samo je zamrlo. Nekad se i više i lakše pomagalo drugome. Danas su ljudi potonuli u apatiju, a apatija otežava i kosti, teže se pokrenuti. Što odgovara vlastima, zato to i podgrevaju.

Na ovaj razgovor ste došli sa snimanja?

– Da, za seriju “Močvara” koju po tekstu Milene Marković režira Oleg Novković. Mračno, lepo… Močvara kao simbol upravo toga u čemu živimo.

Koga igrate u seriji?

– Moj lik je viši inspektor, ali nije fokus na zločinu. U osnovi, sve su priče već ispričane. Bitan je način. On je ključan, i šalje poruku. Pogledajte veći deo medija; taj stepen banalnosti i zle volje je nepojmljiv. Jedna ruka te močvare koja snažno vuče sve dublje u taj glib i živo blato. Novinarstvo koje bi trebalo da širi vidike, pospešuje ono bolje u ljudima, zapravo samo muti vodu. Na sve strane odjekuje poruka nema među vama ničeg i nikog vrednog, dostojanstvenog, uzvišenog, život je ništavan, čovek bezvredan… Veliko je zlo kad se na taj način sve izjedančuje u cilju potpunog gubitka vrednosnih sudova.

Gde je tu umetnost ili konkretno kinematografija?

– Ne mogu se oteti utisku da, u smislu tendencije, mi u našoj kinematografiji još nismo uhvatili ključnu nit ove naše sadašnjosti. Rumunija se kroz kinematografiju tako dobro suočava sama sa sobom, hvata u koštac sa duhom svog vremena i pravi dobre filmove. Mi kao da nevidimo da stojimo u močvari do iznad pojasa.

Nemoguće je razgovarati sa vama a ne pomenuti Mustafu Golubića iz “Senki nad Balkanom”, šta je vama značila ta uloga?

– Između ostalog, kao da čitam staru dobru literaturu; Andrića, Selimovića, Krležu, Tišmu, Kiša… Mi smo prva generacija kojoj je gore nego njihovim roditeljima ili, malo stariji, generacija čijoj deci je gore nego što je njima u tim godinama bilo. U izvesnom smislu lik Mustafe Golubića je bio kao kad arheolog otkrije civilizaciju višestruko monumentalniju od one u kojoj živi. Nas i Mustafu deli više od veka, a kad ga sagledaš jasno vidiš nazadovanje, retardaciju današnjice. Govorim o činjenici da su onda ljudi imali vremena i slobode da budu okrenuti ideji. Ne opravdavam, ne govorim o manama ili vrlinama ideja za koje je bio Mustafa ili bilo ko drugi, ne govorim o ispravnosti ili neispravnosti. Govorim o slobodi za zanos. Danas je ljudima vrhunac zanosa da volite ovog ili onog pevača. Strah me samo da će točkovi postati kockasti, pa ćemo se naći na muci da ponovo otkrivamo krug.

Radite punom parom, imate i kvantitetom i kvalitetom bogatu karijeru, postoji li ipak uloga koju priželjkujete?

– Radi se, dobro je, a to oko karijere, to čovek ne može da zna kad je on u pitanju. Ulogu… Uvek neku dobru.

I za kraj, s kojim osećanjem idete u Berlin na festival, na svetsku premijeru filma “Otac”?

– Turistički (smeh). Program u kojem se film prikazuje, “Panorama”, nije takmičarski. A i da jeste, moja prva i najveća ako ne i jedina želja je da taj film vidi što veći broj ljudi.

Treba biti okrenut duhu nade, duhu slobode kao nekom svetlu. Jer apatijom se ide ka tome da nestanemo – kaže Goran Bogdan koji igra naslovnu ulogu u novom filmu Srdana Golubovića “Otac”

Odvajanje od pozorišta

Kamera vas je odvojila od pozorišne scene.

– I neka je. Prvo sam s mukom i žalošću doneo tu odluku na neko vreme. A sad mi to donosi mogućnost da bolje promatram neke stvari. Dugo sam bio u pozorištu, deset godina radio u ZKM-u, iz sve snage. Dobro mi je došlo da se malo odmaknem, da ga se zaželim i da dobijem novu želju i znatiželju za pozorištem.

Reply
Share this

Blic online