Verovatno smo najsiromašniji bend kod nas, koji opstaje već trideset godina. Katastrofa je kad muzikom, rokenrolom, umetnošću počnu da se bave deca bogatih roditelja. To nije to – kaže Aleksandar – Saša Janković, frontmen benda “Instant karma”.

“Instant karma”, jedan od najpoznatijih i najžilavijih zrenjaninskih bendova, čini se i dalje ima šta da kaže, pa se nedavno oglasio novim albumom “Buda sa krova” (SKC NS). Album je dobio odlične prve kritike, bendu su počeli su da stižu pozivi za najveće domaće festivale, a onda je zbog pandemije sve stalo.

– Album se pojavio bukvalno tog dana kad je počelo vanredno stanje. Uspeo sam nekako da odem i uzmem nekoliko primeraka albuma za novinare i to je to. Mi smo na stendbaju, izašle su fenomenalne recenzije albuma u Srbiji i Hrvatskoj, album se između prvog i drugog pika pandemije pojavio u prodavnicama, jedino što svirki više nema. Jednostavno je sve zakočeno, a kako izgleda, neće svirki skoro biti – kaže Aleksandar – Saša Janković, frontmen benda “Instant karma”

Na albumu se kao budući koncertni favorit čini mi se izdvaja “Sloboda je sve”?

– Da, ta pesma se pojavila u vreme kada nam svima treba sloboda. Iako je taj tekst napisan pre dve godine, sloboda je univerzalna stvar i mislim da trenutno u svetu svuda treba slobode. Ljudi bez ljubavi i slobode ne mogu da postoje, ne mogu da dišu. Naravno, prvo treba da pođe svako od sebe i oslobodi samog sebe u glavi. Znači, moraš da imaš malo širu sliku. A što se tiče slobode u političkom smislu, ja mislim da će ona doći. Ovaj neoliberalni sistem u svetu mora da se menja i mora da pukne jer tu nema više života. Ja sam od onih likova, možda sam utopista, ali ja verujem u revoluciju, i verujem da će jednog dana doći, nadam se nenasilna, ali će doći. Naravno, kao i svi rokeri, okrenut sam ka crvenom.

Ali rokenrol nekad i sad nije isti pojam. U poslednje vreme je i on postao deo mašinerije tog neoliberalnog sistema?

– Da, poslednjih godina rokenrol ne postoji. On je trenutno mrtav. Poslednje nešto zaista veliko je bio hit “The White Stripes” iz 2007. “Seven nation army ”. A pre toga nije se od Kurta Kobejna pojavila nijedna ličnost koja bi mogla nešto veliko na globalnom planu da uradi. Suština je u tome da je danas najveća stvar kad neki matorac izda album, kao Bob Dilan, ili evo sad Pol Veler koji je objavio fenomenalan album. Ja se ipak nadam da će se nešto pojaviti, jer rokenrol je način života i bunt. I on mora da učestvuje u svemu ovome.

Vi ste jedan od tih bendova koji živi rokenrol.

– Tako je, mi živimo rokenrol u pravom smislu te reči. Mislim da zato i postoji jedan deo ljudi koji nas zaista ceni i poštuje. Postoje ljudi koji prate “Karmu” već dvadeset godina i znaju naše pesme. Ja sam ponosan na svaku našu pesmu, a imamo ih ko 150, jer je svaka prošla test vremena.

Na novom albumu ste u vašem fazonu obradili i Štulićev hit “Jablan”. Jeste li dobili povratnu reakciju, kako mu se dopala vaša verzija?

– Zbog te pesme je album i kasnio dva meseca, jer smo čekali dozvolu, ali na kraju je sve ispalo ok. Znam da je Džoni pesmu čuo, nisam dobio nikakvu povratnu informaciju, a dovoljno je što nije blokirao. Postoje neke pesme koje su meni u detinjstvu jako značile, a “Jablan” je jedna od njih. To je da daš respekt nekim ljudima sa ovih prostora koji su ti značili u životu. Tu pesmu smo obradili na naš način i više je u “Sex pistols” verziji, jer nije poenta da skineš pesmu, što danas klinci rade i trude se da kopiraju. Gomili mladih bendova sam rekao: “Napišite svoju pesmu, pa nek je i najgora, bolje nego da skidate bilo šta drugo”. U rokenrolu je poenta da si slobodan i da misliš svojom glavom, a već kad radiš neku obradu, onda je uradi na svoj način, daj neki svoj stil. A “Instant karma” posle svih ovih godina ima svoj zvuk.

Zrenjaninski bendovi su tokom devedesetih bili prilično uspešni, ali čini se da su nestali zajedno sa celom domaćom scenom…

Kakva je situacija danas?

– Da, to su bili sve različiti bendovi od hard-kora preko pauer-popa do ritma i bluza… I danas postoji mnogo bendova u Zrenjaninu, koji u većini slučajeva, sedamdeset odsto njih, skidaju druge bendove. Njima je sad teže nego nama. Nama je bilo teško doći do ploče, a sve drugo ti je bilo otvoreno. Mi smo reputaciju stekli devedesetih, kada je bilo jezivo, ali je postojala ta neka nada koja nas je vodila, da srušimo taj režim, da promenimo Srbiju, da se nešto desi. Ta nada je tinjala i živela i mislim da su ti bendovi, odnosno čitava rokenrol scena u Srbiji, za koju mislim da je devedesetih bila najbolja, odigrala tu značajnu ulogu. I pored svega toga bilo je puno medija, emisija, bilo je mnogo svirki, to je bilo neverovatno. Bila je neka ludačka energija… Posle svih tih promena rokenrol više nikom nije trebao i otišao je na marginu, da bi se negde 2008. sve totalno raspalo. Mislim da je to najviše zbog medija koji su počeli da guraju nešto drugo u centar pažnje. Ni u Srbiji, ni u regionu, pa ni u Evropi danas ne postoji neka rokenrol zvezda, čak su fudbalske i košarkaške zvezde danas male. Jedine zvezde su ovde političari. Sve se vrti oko političara. Nažalost, tako je i nadam se da će se to promeniti. Pošto ljude više zanima kad je neki političar s*ao ili kad je bio sa nekom ženskom nego da li je neko objavio novi album. To je strašno, ali je tako. I, nažalost, mnogi muzičari i umetnici su poklekli pred tim i počeli su da se priključuju raznim… što je za mene nezamislivo. Ne treba se petljati s političarima nikada. Zato ja gledam da do kraja ostanem heroj radničke klase.

Da, “Karma” je jedan od retkih domaćih bendova koji potiče iz radničke klase…

– Verovatno smo najsiromašniji bend kod nas koji opstaje već trideset godina. Katastrofa je kad muzikom, rokenrolom, umetnošću počnu da se bave deca bogatih roditelja. To nije to. Ti da bi svirao i pevao rokenrol, moraš to i da živiš. Ako to ne radiš, onda je to laž i prevara, a ljudi to provale posle nekog vremena.

Na ovom albumu imate i bluz pesmu “Na poternici”, koja govori o problemima sa zakonom…

– To je potpuno istinita priča koja se meni desila. Išao sam u Beograd i skinuli su me s autobusa jer sam bio na poternici. Priveli su me i rekli da nisam platio neku kaznu od 2.000 dinara. Rekao sam im da mogu odmah da platim, ali mi nisu dali jer je subota pa sam morao u zatvor i dva dana sam spavao tamo. A sve zato što sam u stvari pre toga nešto s*ao po novinama… ali tako to ide kod nas.

Interesantna je numera “Faraon”, koja traje čak 14 minuta.

– To je Koletova (gitarista benda) pesma i jako dobro urađen eksperiment. Boris Mihaljčić nam je mnogo pomogao sa gudačima i mnogo kritičara mi je reklo da ne mogu da veruju da je ovako nešto snimljeno. Ko čuje, ukapiraće o čemu je pesma. “Instant karma” nikad nije slala direktne poruke. To je priča koju smo naučili od Džona Lenona – kada kažeš nešto, reci da te razume jedan deo ljudi, a ovi drugi da se trude da razumeju poruku.

Album zatvara “Blues za Magi”. To je još jedna od posveta uzorima?

– Magi sam upoznao kad sam bio klinac, ali ostala mi je u pamćenju kao upečatljiv lik. Imao sam sreće da provedem jedan dan sa njima, u stvari više sa Milanom i da ga slušam jer on je bio izuzetno inteligentan i pametan čovek, tako da sam ceo dan samo sedeo i slušao ga i upijao sve od njega. Žao mi je što danas više nema takvih ljudi. Ona mi je bila isto zanimljiva i u pesmi je uzeta jedna njena rečenica iz nekog intervjua koja se ponavlja. Domaći rokenrol iz ‘60, ‘70, ‘80 je veoma značajan, ali kod nas se nažalost sve brzo zaboravlja. Mi smo na primer na jednom albumu objavili “Sentimental baby” koji je izvodio Perica Stojančić, jedan od prvih naših rokenrolera s početka šezdesetih. To jednostavno niko ne zna, a to su po meni jako značajni ljudi koji su uradili nešto za muziku i umetnost, tako da je to bio njemu omaž. Mi volimo da se odužimo nekim ljudima i klincima, da pokažemo od koga je sve počelo. Svako je imao neke heroje i moraš im odati počast, a Magi je bila jedan od naših heroja.

Reply
Share this

Blic online