Intrigantan je odnos pripovedanja i propovedanja, kaže reditelj Jernej Lorenci koji je ove nedelje u Narodnom pozorištu Beograd počeo probe predstave po srpskoj epskoj poeziji radnog naslova “Carstvo nebesko” čija je premijera u spetembru na Bitefu.

Razgovor sa Jernejom Lorencijem – rediteljem koji je ovdašnju publiku osvojio predstavama “Oluja” , “Poludela lokomotiva” , “Ilijada”(47, 48. i 49. Bitefa) – rađen je na predivnoj nevelikoj terasi Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani. Ležeran, susretljiv, otvoren… U jednom trenutku skrenuo je pogled, sa blagim izrazom lica radoznalosti i ozarenosti rekao “je l’ ono Miloš Lolić” upirući pogled ka našem reditelju koji beše upravo kročio na terasu. Odgovor “da, to je on”, ispratio je ustajući sa stolice i rekavši: “Oprostite, moram ga upoznati”… Bio je to, kako je potom komentarisano, susret i trenutak za istoriju pozorišta.

Govoreći o bavljenju srpskom epskom poezijom, kazao je: „Uvek krećem kao da se zaljubljujem. Prvi motiv je pitanje instinkta, intuicije… nekad čak i nagona. To prethodi bilo kakvoj racionalizaciji koncepta, intelekta. Kad se dogodi ta iskra, onda je to to.“

Srpska epika iz vaše vizure?

– Srpska epska poezija, naravno, nije nepoznanica, ali nisam znao da Srbija ima takvu riznicu poezije. Možda je, uz Indiju, i svetski rekorder epske pesme. Neposrednost, čistota, kombinacija čežnje i vere, ljubavi i časti, nepokolebljivosti i snishodljivosti, intimno – javno, zbilja – mit. Pitanje odnosa pripovedanja i propovedanja, gde je granica, kada prvo postaje drugo…? Epska poezija je različito sagledavana u različitim kontekstima. Tražiću put između lepote poezije i istorijskih konteksta, lepote poezije i komunikacije sa sadašnjošću.

Pominjali ste da je jedna od njenih ključnih osa: odnos žrtva – heroj, junak – žrtva.

– Istorija je sastavljena od te dve krajnosti, kao da ništa drugo ne postoji, a ljudskost je uvek između. Stvarnost nikad nije jednoznačna ni jednostrana, nijedna ljudska odluka takođe… Uvek ima ono što izmiče, a mene upravo interesuje taj prostor izmicanja. Život nije crno-belo. Sve je u tome kako prihvatate poziciju življenja i stvaranja. Istorije takođe. A u tom odnosu ključna je nesigurnost.

Govoreći o pozorištu rekli ste da je ono mesto gde u procesu rada treba zastati?

– Živimo zarobljeni trčeći od jednog kredita do drugog. Bar je pozorište mesto gde se može malo zastati. Smiriti htenja, histeriju, pa i svoje ambicije i doživljaje. Etika u stvaralaštu! Koliko god da svojim radom hranim moje ja ono je uvek uslovljeno sa “ja” onih drugih.

Šta je jedna od ključnih niti vaše predstave „Biblija, prvi pokušaj”, koja će biti na Bitefu? Šta joj je ishodište?

– Ishodište su različiti tekstovi Svetog pisma; Pesma nad pesmama, Knjiga o Jovu, Knjiga propovednikova… Ključna nit? Da je zapravo čovek sam, da se bori sa usamljenošću, sa odsustvom smisla, da tom odsustvu smisla daje razna imena, pokušavajući popuniti tu neku (ontološku) prazninu. I da čovek kad ga uzme ta praznina, može izgubiti sve ili vrlo lako preći granicu i imati osećaj da je on sam bog. Obe krajnosti su destruktivne. Ali Biblija je i knjiga nad knjigama, to je pitanje ne samo Boga, to je pitanje i erotike, kože, mirisa… Privilegija je da smo se mogli tim tekstovima koje inače možeš čuti samo u mislima ako ih čitaš kod kuće ili u crkvi, baviti u pozorištu. Fenomenalno. Meni dosta. Svi smo mi neka čudna kombinacija teizma, ateizma, agnosticizma…

Radili ste „Ilijadu”, „Bibliju“, sad srpsku epiku…Bazični civilizacijski narativi?

– Baveći se tim drevnim tekstovima, prvim dokumentima čovečanstva, bavio sam se i time kako se to danas čita. Ne nekim novim ritualom. Osećaj da smo oduvek a istovremeno dokaz prolaznosti – to mi je preokupacija. Fascinira me sposobnost ljudi u prošlosti koji su u tim delima umeli da artikulišu neke važne stvari. Mi ne možemo da menjamo prošlost, možemo da menjamo naš odnos prema prošlosti, i tu je i naša sloboda i naša odgovornost.

Kakav je odnos prema vremenu u kom živimo?

– Žao mi je što dominira osećaj velike nesigurnost, ali iz pogrešnih pobuda. Nije to nesigurnost u esencijalnom nego u egzistencijalnom smislu. Šteta. Čoveka je uvek strah, i mene, ali ako je strah banalan, onda je i čovek banalan. Ako je strah iniciran nečim dubokoumnijim, nastojanjem da se dokuči ta praznina o kojoj smo govorili… želim osećati taj, a ne ovaj banalni. Jer banalni strah ima banalne posledice, a banalne posledice su skoro uvek put u neku vrstu fašizma.

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI