Početak ljubavne veze između mode i igre desio se 1924. kada je Gabrijel Koko Šanel kreirala prianjajuće kupaće kostime od žerseja i roze kloš šeširiće, jednostavne ali revolucionarne modele za “Plavi voz”, kompanije “Bale rus” (Ballet Russes) Sergeja Djagiljeva o bogatoj mladeži na moru koja radi gimnastiku i igra tenis i golf. Šanel je bila samo deo zvezdanog umetničkog tima: scenario je napisao Žan Kokto, scenografiju radio Pablo Pikaso, koreografiju Bronislava Nižinska a muziku Darijus Mijo. Odlukom da angažuje Koko za kostimografa Djagiljev je, kao i mnogo puta do tada, srušio granice i postavio nove horizonte u svetu igre.

– Šanelova je bila prva modna dizajnerka koja je radila kostime za scenu – kaže za “Njujork tajms” Filip Nuazet, kustos izložbe “Krojači igre” (Couturiers de la danse), otvorene do 3. maja u Nacionalnom muzeju za pozorišni kostim u Mulenu.

Oko 130 izloženih kostima podeljeno je u nekoliko celina: “Oblici”, “Druga koža”, “Ne tako klasično” i “Materijali”. Nuazet kaže da su one “kostur” koji mu je omogućio da preplete slike iz baleta, savremene igre i sa modnih revija i uporedi razne epohe i inovacije. Autori kostima čine tim snova modne industrije: Balmen, Dior, Živanši, Sen Loran, Lagerfeld, Versaće, Mijake, Gotje, Ovens, Sliman…

– Pratimo kako se odvijao taj dijalog između scene i modne piste. Pozornica je bila neka vrsta laboratorije ili skicen bloka za modnog dizajnera. Nekada prvo na baletskim kostimima vidite novotarije koje se pojave u modnoj kolekciji za sledeću sezonu, a nekada se trendovi prvo testiraju na pisti a onda pojave i na umetničkoj sceni – objašnjava Nuazet, uz citat Koko Šanel: “Moda ne postoji samo na odeći. Ona je u vazduhu”.

Ali, napominje kustos, ono što je nekada izgledalo dobro na pisti nije uvek moglo da se prenese direktno na scenu. Baletski kostimi morali su da se prilagode specifičnim potrebama igrača, koreografiji i pozorišnoj sali, što je mogao biti dodatni izazov čak i za najprefinjenijeg kreatora.

– Kada je radio na kostimu, kreator je morao da vodi računa o tome da li u njemu može da se igra, da li ima interakcije sa drugim igračem, da li se igra u paru, da li se igra po podu, ima li mnogo podrške (dizanja uvis), sve vreme mora da razmišlja kako će materijal to da podnese, hoće li igračima biti udobno i fleksiblno, hoće li im smetati pri kretanju ili ih saplitati – objašnjava Harijet Jung, koja je zajedno sa svojim partnerom dizajnerom Ridom Bartelmom specijalista za plesne kostime. Ona je navela primer kako je te stvari naučila težim putem, kada je za jednu balerinu napravila korset od kostiju koji se tokom probe slomio u paramparčad.

– Na studijama naučite osnove odevne konstrukcije, ali razumevanje mehanike baletskog kostima uči se samo kroz praksu, greške i ponavljanja, i od kolega koji su već prošli kroz to – napominje Jungova.

Kreatori koji vole da održavaju kreativne odnose sa koreografima imaju najizglednije šanse da nauče tu mehaniku, a jedna od tema izložbe upravo je ta saradnja: Žan-Pola Gotjea i Režin Šopino, Isea Mijakea i Vilijama Forsajta, Đanija Versačea i Morisa Bežara, te eklektičnih dizajnerskih izbora koreografa Danijela Larijua.

“Zaštitno lice” izložbe je kreacija holandskog dvojca Viktora i Rolfa koji su za Holandski nacionalni balet dali novo viđenje tradicionalne pačke (okrugle baletske suknjice od tila), ovde kvadratnog oblika. Autor Filip Nuazet izdvojio je za “Njujork tajms” nekoliko najznačajnijih eksponata.

Efekat čarlstona

Haljina koju su dizajnirali Jasen Samuilov i Andrea de Sa Pesou ispred francuske modne kuće “On ora tu vi” (On aura tout vu) za balet “Dete i čarolija” (2016), na muziku Morisa Ravela, u izvođenju Baleta Monte Karlo, prema koreografiji Jerona Ferbruhena, “kombinuje razigranu ekscentričnost sa izuzetnim smislom za detalj i modno finiširanje”, kaže Nuazet. Napravljena je od “lagane i savitljive sintetičke tkanine sa resicama koje stvaraju ‘efekat čarlstona’ i otkrivaju udove u pokretu. Optička varka na haljini i na kapici – tamo se nalaze usne koje možete videti samo iz daljine – preklapa delove tela jedne preko drugih. To je kostim za ceo ansambl i možete samo zamisliti kako su fantastični efekti kada ga posmatrate u grupi”, ističe Nuazet.

Pufna boje kajsije

Belgijski kreator Valter van Berendonk kreirao je nekoliko kostima raznih oblika jarkih boja, za “Ispod površine” (Sous apparence, 2012) koreografa Mari-Anjes Žilo za Balet Pariske opere. Većina igrača nosi tradicionalnije kostime (iako muškarci igraju u tvrdim patikama), dok Van Berendonkovi komadi deluju poput “blokova boje i geometrijskih oblika koji se iznenada pojavljuju”. Poput klasičnih pački i ovi kostimi su od tila, “ali tkanina je tako preklopljena i plisirana da deluje kao oklop neke životinje”, primećuje Nuazet. Jedan kostim se zove “pčela”, drugi liči na drvo, treći na dasku za surf…

Srebrna riba

Kada je koreograf Vilijam Forsajt zamolio japanskog dizajnera Isea Mijakea da kreira kostime za “Nestanak sitnih detalja” (The Loss of Small Detail, 1991), Mijake je već radio na svojoj kolekciji plisirane odeće ali još nije bio našao pravu tehniku bojenja. Za ovaj balet napravio je oko 200 kostima u nijansama bele, crne i sive, sa namerom da isproba nosivost i istrajnost. “Igrač više troši odeću od modela; pada, skače, u kontaktu je sa drugim telom, vrti se po podu. Bila je to savršena laboratorija”, priča Nuazet. Zahvaljujući tim kostimima – nekim fantastičnim poput onog nazvanog “riba”, nekim običnim i praktičnim – Mijake je testirao svoju ideju o pravljenju odeće koja bi zadržala svoj oblik ali i stvorila organske oblike dok se igrač kreće u prostoru. “Kada je Mijake čuo koliko su se igračima dopali kostimi, pomislio je da su velike šanse da će se i obična publika osećati isto, pa je 1994. pokrenuo uspešnu podliniju ‘Pleats Please’”, objašnjava Nuazet.

Metalna čipka

Holandsku dizajnerku Iriš van Herpen naročito zanima veza između zanatstva i tehnologije, pa je za svoje modele koristila 3D štampače, laserska sečiva i mašine za zavarivanje. Za pačku za komad “Jasno, glasno, svetlo, napred” (Clear, Loud, Bright, Forward), u koreografiji Benžamena Milpjea za Balet Pariske opere, ona je zadržala samo kostur tradicionalne pačke a skinula sve one silne slojeve tila i napravila skoro apstraktnu verziju čuvene baletske suknjice.

Cveće ispod kože

Najmlađi eksponat na izložbi je kostim Marije Gracije Kjuri, kreatorke “Diora”, za Balet Rimske opere “Bela noć” (Nuit Blanche, 2019). “To je idealni primer visoke mode u baletu zbog savršenog i jednostavnog kroja i suptilno i detaljno izrađenog veza”, primećuje Nuazet. Ušiveni cvetići između slojeva muslina i tila toliko su tanani da ih u početku ne vidite, “već se postepeno otkrivaju kroz pokret. Ima u tome nečeg veoma romantičnog i driljivog”, zaključuje Nuazet.

Moderno na klasičan način

Kada je Karlu Lagerfeldu, tadašnjem kreativnom direktoru “Šanela”, 2016. ponuđeno da uradi kostim za novu interpretaciju klasika “Brams-Šenberg kvartet” u koreografiji Džastina Peka i izvođenju Baleta Pariske opere, on je temeljno proučio plesne korake i muzičku pratnju i skrojio spoj dva perioda koji pokazuju eterničnu prirodu komada – tradicionalnih korset-kostima i modernih mašni i crno-belih dezena od traka i kvadratića.

Versače i Bežar za kraj

Italijanski modni kreator Đani Versače i francuski koreograf Moris Bežar predstavili su 1985. svoj prvi balet, “Dionis”, sa crvenim pantalonama kao simbolom vina, po čijem grčkom bogu je komad i nazvan. Usledilo je još 12 naslova koji su učinili ovaj umetnički par jednim od najpoznatijih u svetu igre. Posetiocima izložbe su predstavljeni kostimi iz baleta “Piramida”, “Patris Šero”, “Elegija za nju” i “Malro ili metarmofoza”, kao i čuvena haljina koju je Đani kreirao specijalno za Silvi Gilem i balet “Sisi, imperatorka anarhista” o austrijskoj carici koja je patila od mentalnih bolesti.

Dior, Šanel, Versače… Skoro čitav vek najveći modni dizajneri su stavljali sebe u službu igre. Izložba u Francuskoj kroz 130 eksponata prati ovaj zanosni dijalog vrhunskih krojača i vrhunskih igrača.

Reply
Share this

Blic online