Srbi iz Džeksona u Kaliforniji svake godine na Božić pune medijske naslove širom sveta. Razlog je tradicionalno šenlučenje koje se u ovom gradu organizuje gotovo 10 godina, iako se pravoslavni božićni duh u tom gradu neguje mnogo duže. “Blic” je uspeo da stupi u kontakt sa našim sunarodnicima preko okeana koji su nam ispričali kako je došlo do neobične proslave Božića, kao i na koje još načine neguju srspku tradiciju u najsunčanijoj američkoj državi.

Lana Vuković (65) jedna je od građanki Džeksona koja se trudi da se ne zaborave srpski koreni daleko od rodne zemlje, pa tako i svakog 6. i 7. januara aktivno učestvuje u pripremanju i proslavama Badnjeg dana i Božića.

Upravo je njen sestrić Bo Gilman (32) jedan od glavnih organizatora šenlučenja o kojem tog dana priča ceo svet. Bo je jedan od mlađih članova srpske zajednice u Džeksonu na koga su roditelji preneli srpsku tradiciju i koji se trudi da se ona prenosi na sledeće generacije.

– Bo je veoma uključen i u crkvi i odgovoran je za vraćanje mnogo ljudi svoje generacije crkvenim običajima, a posebno kulturi i tradiciji. Mi veoma volimo našu tradiciju, bilo da je religijska ili kulturna, a na kraju dana to je ono što su naši preci radili mnogo, mnogo godina i to nas povezuje i vraća u dane kada su sa nama bili i neki dragi ljudi kojih više nema. Što se pucnjave tiče, svi meci su ćorci sa crnim prahom i Bo svake godine dobije specijalnu jednodnevnu dozvolu od grada Džeksona da se puca kroz glavnu ulicu, kao i ispred moje kuće i restorana koji drže njegovi roditelji – dodaje njegova sugrađanka Lisa Luk, čija je baka poreklom Srpkninja iz Hercegovine i koja priznaje da nije sama toliko uključena u negovanje tradicije, ali da ne propušta božićne proslave. Dodaje i da svi ljudi koji nose poreklo sa ovih prostora duboko vole svoje korene i trude se da se povezanost održi.

Bo je ipak reč prepustio svojoj tetki Lani Vuković koja govori srpski jezik i koja je većinu života provela u crkvi trudeći se da se srpska zajednica ne odvoji od korena.

– Većina ljudi iz zajednice Džeksona emigrirala je iz Hercegovine ili Crne Gore i radili su u rudnicima zlata. Oni su sagradili ne samo prvu srpsku pravoslavnu crkvu u SAD i Kanadi, i to pomoću mizernih plata između 50 centi i 1,5 dolara po danu, već su se i redovno okupljali kako bi delili i negovali običaje koje su doneli iz svojih domovina. Pre nego što je sagrađena crkva okupljali su se u takozvanom “Dobronamernom društvu”. Možemo reći da je počelo u njihovoj domovini i samo se zadržalo ono što su već znali i praktikovali – priča Lana za “Blic”.

Srebrni novčići deci i policajcima

Na Badnji dan se obavezno posti i pale se badnjaci da se ljudi ugreju. Đakon ujutro ide po srpskim domovina i seče grane badnjaka koje posle odnosi u crkvu, priča Lana. Uveče se, dodaje, nakon litrugije, deca okupe ispred vatre u koju bacaju grane badnjaka. To simbolizuje prvog posetioca, odnosno položajnika.

– Takođe ukrašavamo naše trpeze i domove kao što se to radi u Srbiji, sa listovima badnjaka, trakama, narandžama, orasima i jabukama. Naši roditelji i bake i dede, pričaju kako je lepo bilo imati zimske poslastice, pogotovo u vreme teške ekonomije i napornog rada. Poslužuje se posna hrana, uključujući naše omiljene priganice i vruća rakija. Srećni smo da imamo Nikšićko i Jelen pivo. Još jedna tradicija jeste da deci dajemo srebrne dolare. To je u znak poštovanja prema Svetom Nikoli koji je pomogao porodicima koje su se borile sa novcem tako da nisu morale da svoje ćerke prodaju u roblje. Sledećeg jutra, deca pronalaze srebrne novčiće na pragu kuće, zajedno sa grančicom badnjaka i voćem, i znaju da ih je Sveti Nikola posetio preko noći dok su spavala. Pripadnici policije u Džeksonu takođe na svom pragu pronalaze srebrne novčiće čime im želimo prosperitet i zdravlje u novoj godini – opisuje Lana.

Šenlučenje trajalo i po tri dana Što se, sada već nadaleko poznatog, šenlučenja tiče, Lana kaže da je i to duga tradicija u Džeksonu, ali da je ranije malo drugačije izgledala.

– Ljudi stalno pitaju za to. Nakon jutarnje božićne liturgije ljudi bi pucali (sa ćorcima) vozeći se oko srpskih domova. Prvo u Džeksonu, gde to i danas radimo, a zatim i u ostalim srpskim domovima koji su bili “otvoreni” za posetu. Prilikom dolaska, muškarac bi tri puta zapucao… Hrist je rođen… kako bi najavio domaćinu da ljudi stižu. Pre nekoliko dekada to je trajalo i duže od tri dana da se obiđu sve srpske kuće u Džeksonu, Suter Kriku, Plimautu, Amadoru.. U susednom okrugu Kalavaras, vernici crkve Svetog Vasilija Ostroškog bi radili isto. Danas, nakon crkvene službe se odvezemo u centar i zatim do lokalnog restorana. U prošlosti, Den Vukajlović otvarao je svoj restoran u gradu, a Šarki Begović svoj u Nevadi. Restoran “Mel i Faj” nastavio je tu tradiciju na čijem parkingu se okupljaju ljudi i pucaju kako bi obavestili vlasnike Mauru Vuković Gilman i Barta Gilmana da su prvi gosti stigli. Oni se dočekuju šljivovicom, vrućom rakijom i pivom, a unutra je bogata trpeza sa presjnacem, mesom, sirevima i srpskim poslasticama kao što su pita od jabuka, povitica, kolači i štrudla od šljiva – priča dalje Lana.

TRADICIONALNO ŠENLUČENJE Kad Srbi iz Kalifornije SLAVE BOŽIĆ, obuku odela, napune puške i završe u svim svetskim vestima (VIDEO)

Kasnije se, dodaje, vraćaju u crkvu na pečenu svinjetinu (kao simbol otpora Otomanskoj imperiji koja nije dozvoljavala hrišćanima da slave), a dve porodice potom otvaraju svoje domove za goste.

– Istina je da se nekim ljudima ne dopada pucnjava, ali oni nemaju tu kulturnu istoriju da su bili pod Otomanskim carstvom. Mi slavimo preživljavanje, sve što je dobro. I pored toga, većina ljudi u Džeksonu ipak voli tu našu tradiciju pucanja, čak nam se pridruže da se vesele sa nama, odu do crkve ili u domove na posluženje. Tu je uvek miks ljudi srpskog porkela ali i lokalnih prijatelja Amerikanaca koji vole da se pridruže tradiciji. Pucanje ispred domova ranije je služilo da se svim građanima stavi do znanja da su njihove kuće otvorene. Tri pucnja označavaju poziv ljudima da dođu na gozbu. Time se slavi rođenje Hrista. To slavimo… Rođenje Hrista i blagoslov koji smo primili da budemo sposobni da preživimo sve teškoće. Slavimo Boga, naše pretke koji su emigrirali, naše roditelje koji su nam sve omogućili i usadili vrednosti za koje smo veoma zahvalni da smo primili – naglašava.

“Ne želimo da nas pogrešno shvate”

Pošto je njihova tradicija šenlučenja postala velika vest širom cele Amerike i nadalje, Lana kaže da im je jedina briga da ih ljudi ne shvate pogrešno.

– Ponekad članci, fotografije i video-snimci odaju pogrešan utisak. Izgleda kao da se ponašamo nepromišljeno. Čak i ljudi iz Srbije iz velikih gradova koji tako ne slave umeju pogrešno da shvate jer to nije “ono što oni rade”. Ali mi svi dolazimo uglavnom iz seoskih sredina. Ako u budućnosti prestanemo da pucamo iz pušaka, naći ćemo drugi način, palićemo vatromet, jer to je naš način “otpora” i slave naše vere. Zabavno je, ima istorijsku pozadinu, bezbedno je, i nastavićemo na jedan ili drugi način ili ćemo jednostavno nestati – dodaje.

Slave i Amerikanci

Lana kaže da se tog dana u Džekosnu okupi oko 200 ljudi iz San Franciska, Sakramenta, Fresna, pa čak i Los Anđelesa. Pridružuju im se i lokalni prijatelji kao i građani koji ne nose srpsko poreklo, ali su se preobratili u pravoslavlje.

– Danas u Džeksonu živi mnogo manje Srba nego nekada, ali sa mešovitim brakovima ima ih oko 100. Ohrabrujemo Srbe da se presele ovde. Jedna porodica koja je pre nekoliko dekada došla u Los Anđeles se preselila u Džekson i otvorila pekaru i mi smo oduševljeni što su tu. Mlađi članovi zajednice okupljaju se da prave kobasice jer prosto ne možemo bez ukusa s kojima smo odrasli. Stariji ljudi i danas pričaju priče svojih roditelja i predaka i uče decu svim srpskim običajima. Neki govore srpski, neki ne jer većini njih su se preci davno doselili, ali znamo pesme na srpskom i uvek nazdravljamo “Živeo Džekson” – zaključuje Lana.

Reply
Share this