ZANIMLJIVOSTI

Donosimo vam intervju sa Sarajlijom u Kanadi. Mladen Škobo (36) posle veoma interesantnog i neizvesnog puta dobio je i papire i posao u toj dalekoj zemlji.

On nam kaže da u Kanadi postoji velika potražnja za kamiondžijama, pa zato primaju radnike bez iskustva i plaćaju im obuke.

– Ideju sam dobio u junu prošle godine. Aplicirao sam za turističku vizu za Kanadu sa namerom da dođem ovde i snalazim se. Standardni papiri za turističku vizu koje sam morao da pribavim su potvrda da sam zaposlen, potvrda da nisam osuđivan, izvodi iz matičnih knjiga za mene, ženu i dete, potvrdu o posedovanju imovine u Srbiji. Turističku vizu sam dobio za mesec dana i to me je koštalo oko 75 dolara – počinje priču za „PlutonLogistics“ Škobo.

Sagovornik nam kaže da je u početku radio kod rođaka u Torontu, tražio način da ostane, a jedino u šta je bio siguran je da ne želi da se vrati u Srbiju.

– Čuo sam da kamiondžije dobijaju radne dozvole u nekim provincijama pa sam krenuo da se raspitujem u tom smeru. Kao to obično biva, naišao sam na jednog našeg čoveka koji me je uputio u sve detalje. Morao sam da polažem vozački od početka – prvo za auto pa za kamion. Sa dozvolom sam počeo da tražim posao – kaže nam sagovornik.

Procedura dobijanja posla se sastoji od nekoliko neizvesnih koraka. Naime, država daje pojedinim firmama dokument koji se zove “labor market opinion” odnosno mišljenje i dozvolu da ta firma zbog nedostatka radne snage tog profila može da zaposli određeni broj radnika iz inostranstva.

– Znači to je bio prvi dokument. Sa tim papirom i ugovorom sam otišao u imigracionu službu i oni su mi dali radnu dozvolu na dve godine. Posle toga sam polagao takozvani “road test” u kompaniji i krenuo da vozim sa trenerom.

Svi moraju prvo da voze sa trenerom, objašnjava Škobo, što je posebno dobro za vozače bez iskustva. Trening je plaćen 0,14 kanadskih dolara po milji što je iznosilo nekih 600-700 kanadskih dolara nedeljno.

– Kompanije od radnika pre zaposlenja traže potvrde da nisu osuđivani i kažnjavani, oni to zovu “criminal record”. Postoji i papir koji se zove „drives abstracta“. To je kompletna istorija vozača u Kanadi da li je imao neke problem, kazne u Kanadi i Americi. Svaka kazna se beleži u vozačevu pojedinačnu istoriju takođe se stalno rade testovi na droge i alkohol.

Posle obuke vozač radi ili sam ili u paru. U paru se kamion bukvalno ne gasi. Kad jedan vozi, drugi spava. U nekom prosečnom ritmu pređe se 35-40.000 km mesečno, što je oko 22-25 hiljade milja i plaćen je od 0.25 do 0,3 dolara po milji.

– Ili ako radiš sam imaš period rada i period odmora i tad je plaćen od 0,35-0,45 dolara. Pređe se u proseku 25.000 km mesečno, a ako se baš forsira i do 30.000. Ovo su cene po milji bez poreza, neophodno je da se oduzme porez koji je oko 30%. Kada sam slušao u Srbiji bilo je reči da se mesečno može zaraditi oko 7.000 dolara, međutim svede se na oko 4.000 dolara (oko 2.650 EUR).

Škobo nam kaže da je dok je vozio u paru bio tri nedelje na putu, a jednu nedelju kod kuće. Sada vozi sam i sve vreme provodi na točkovima.

– To mi omogućava da svakih 5-6 dana budem u nekom drugom gradu Kanade ili Amerike kao turista. To je za mene posebna čar. Neko bi rekao da je život u kamionu težak i nezdrav ali ja smatram da je to individualno od čoveka do čoveka jer samo do tebe da li ćeš da se prejedaš nezdravom hranom ili da odlučiš da se hraniš zdravo. Da li ćeš odvojiti malo vremena za fizičke aktivnosti. Ja se hranim zdravo i vežbam svaki dan.

Vozači na putevima imaju tzv. “travel plazas” to su obično benzinske pumpe koje imaju deo za dnevni boravak sa TV-om i tuševima, veš mašinama sušilicama.

Ture

Ture se razlikuju od kompanije do kompanije.

– Najduža tura koju sam vozio je Vankuver-Halifaks to je oko 6.000 km, ali ustaljene ture su 1.000-3.000. Zakon u Kanadi propisuje da se može voziti 13 sati, plus 3 sata za točenje goriva, provere ispravnosti opreme i slično, a u Americi se može voziti 11 plus 3 sata. Dok npr. u Americi nije dozvoljeno imati više od 70 sati u 8 dana, a u Kanadi 70 sati za 7 dana. Kad se ispune satnice, vozač mora praviti pauzu od 34 sata i onda kreće novi ciklus. Sve ove sate vozač beleži u svoj „log book“.

Troškovi života zavise od načina života, dodaje naš sagovornik.

Uz napomenu da su troškovi veći u većem gradu, a manji u manjem.

– Vozačima je sve jedno, i onako žive u kamionu – dodaje u šali Škobo.

U njegovo kompaniji se voze „freightliner“ i „international“. On sada vozi „international“, kamion 2014. godište koji je prešao 600.000 km.

Ipak, kaže nam sagovornik ovo nije posao za ljude koji imaju porodicu.

– Osim ako se ne žrtvuju, žive odvojeno radi nekog višeg interesa.

Zato sam i ja odlučio da dođem i pokušam da uradim nešto.

– Izabrao sam ovaj put jer mislim da postoji šansa da čovek radi normalno i ima normalni život, dok su nažalost te šanse u Srbiji svedene na minimum. U Srbiji sam uvek brinuo da li ću dobiti platu i kada, da li gazda ima para, da li je njemu kupac platio robu. Sada svakog četvrtka legne novac koji sam zaradio. Od naše zarade se svake sedmice automatski odvaja novac za poreze, penzijsko, zdravstveno

Uprkos teškom poslu i životu odvojenom od porodice, Škobo nam na pitanje da li je srećan odgovara: – Ja verujem da dileme nema – jesam, srećan sam!

Izvor: Pluton

Reply
Share this

Leave a Reply