Predraga J. Markovića, doktora istorijskih nauka, teško je zamisliti kao partijskog funkcionera i kao apartčika koji sedi na dosadnim sednicama na kojima se obično presipa iz šupljeg u prazno.

Ipak, on je već dve godine na mestu potpredsednika Socijalističke partije Srbije, i ne vajka se. S druge strane, u kafani gde smo pravili razgovor nije se dohvatio mikrofona, pa se može zaključiti da ga partijski šef Ivica Dačić nije do kraja indoktrinirao. Neku meru između svog naučnog i političkog angažmana je očigledno našao.

Kako vam je tamo u SPS-u, uživate li privilegije funkcionera partije na vlasti?

– Izbegavam privilegije, ali ono što je prednost kad pripadaš jednoj velikoj partiji jeste mogućnost da upoznaš ljude kakve inače ne bi sreo. Ovo je prilika i da upoznam drugačiju Srbiju. Ove dve godine su za mene bile veliko iskustvo koje sigurno ne bih imao da sam ostao u svom malom akademskom krugu.

U SPS-u je praksa da se potpredsednici rotiraju na mestu zamenika predsednika stranke. Vi biste sada trebali da zamenite Slavicu Đukić Dejanović?

– Da, ali situacija je još za psihijatra, pa je i dalje na tom mestu gospođa Đukić Dejanović. Ali za koji mesec će biti za istorijske pobede, i onda eto mene.

Možda ne samo na zameničkom mestu. O čemu je Ivica Dačić onomad pričao kad je pominjao povlačenje sa čela stranke? Je li vi verujete da on to može da uradi?

– Ja mu to ne bih dao da uradi. Lično bih kukao i molio da ostane. Ne bih mogao to emotivno da podnesem.

Dirljivo, ali ipak, da li ste razmišljali zašto je on to rekao?

– Maršal Tito je nekoliko puta u toku karijere znao da kaže: „Evo, drugovi, ako treba, ja ću dati ostavku“; a ovi su vikali „Nemoj, druže Tito“. Političari koji nude ostavku tako hoće da provere kakav je stav njihovih partnera sa raznih strana i unutar koalicije i u samoj partiji.

E, sad mi je lakše, samo što nisam poverovao da će gospodin Dačić u penziju. A koje su uopšte vaše ambicije u toj stranci, ali i u politici? Nekako imam utisak da ste tamo otišli iz dosade i da vidite kako to izgleda?

– Ne iz dosade, već sam hteo da proširim iskustvo. Društveni naučnici su ipak neka vrsta društvenih radnika i, da parafraziram Marksa, filozofi ne treba samo da proučavaju društvo već treba da rade na tome da se ono i promeni. Dakle, kad se neko naučno bavi društvom, mora da pokuša i da radi nešto društveno korisno, a ja nisam sasvim izgubio veru da se u politici može učiniti nešto korisno.

Kada bi sada mene trebalo da ubedite u tu korisnost aktuelne vlasti sa petogodišnjim stažom, šta biste potegli kao argument?

– Zanimljivo je da je glavni argument nekako vezan za SPS, a to je spoljna politika zemlje. Mi smo poboljšali spoljnopolitički položaj države i Srbija je u nekoliko različitih oblasti doživljena kao ozbiljan partner u regionu. Ne treba zaboraviti da je za tu poziciju zaslužan i narod, a to je plemenit odnos prema izbeglicama. To je nešto što nas odvaja od drugih u najpozitivnijem smislu i mnogo je podiglo ugled Srbije. Možda se to ovako ne vidi, ali se vidi u tretmanu stranih novinara kada o nama pišu.

To je divno, ali pitam iz pozicije običnog građanina ove zemlje koji bi da vidi neki konkretan boljitak. Da sad ja parafraziram druga Palmu, ponos se ne sipa u traktore?

– Došlo je do jedne stabilizacije. Moj drug Goran Nikolić, ekonomista, voli da kaže da je tek u drugoj polovini decenije dvadesetog veka došlo do realnog postavljanja srpske ekonomske situacije. Po prvi put smo se našli u situaciji da ne možemo više mnogo da prodamo i da računamo na pomoć nego to nam je što nam je. Ali ipak, sve više smanjujemo deficit u poslovanju sa inostranstvom i imamo sve veću pokrivenost uvoza izvozom, što nije zanemarljivo. Dakle, imamo jednu stabilizaciju na realnom nivou, koji je, istina, dosta skroman.

Pitam za ovih pola decenije otkako zemlju vode naprednjaci i socijalisti?

– Ima nekih indikatora koji deluju dobro. Na primer, smanjenje realne nezaposlenosti, počelo je smanjivanje duga, mnoge dobre stvari su počele da se odvijaju. Mislim da je potrebno još nekoliko godina stabilnog razvoja bez nekih kriznih udaraca da bi se videli puni efekti procesa koji su započeli.

A da ovu vlast ne čini dobrom loša opozicija? Zašto je takvu kakva jeste, dezorijentisanu i dezorganizovanu, Vučić još dodatno kinji, kao da bi ih u zemlju zatukao?

– On ima neki sportski temperament i voli te pobede sa nulom. To je deo njegovog političkog bića da voli da pravi te dramatične razlike između sebe i političkih protivnika. Ali opozicija je stvarno slabašna. Možda nikada od uvođenja višestranačja nismo imali slabiju opoziciju.

To se i sa Meseca vidi, ali šta se dogodilo?

– Vučić je veliki deo ljudi koji bi sada bili opozicija privukao i regrutovao u svoje redove.

A ovo malo što je ostalo?

– Pa, ne znam, veliko je pitanje šta je ostalo. Sad je u toku neko pregrupisavanje opozicionih snaga i videćemo šta će biti. Da li će pojačavati stare ili će formirati nove snage. Nekoliko novih se pojavilo i pitanje je šta će se iz tog šarolikog društva izroditi.

Da li vam je dosadilo da gledate one beskrajne monologe predsednika po televizijama?

– Ja političke vesti uglavnom čitam. Lakše je.

…Da se podnese?

– Nije to, nego prosto ima viška priče na televizijama, a ja sam već u godinama kada ne mogu toliko dugo da sedim ispred televizora.

Predsednik Vučić je sada pozvao i na dijalog o Kosovu. Jeste li se osetili pozvanim i jeste li se odazvali?

– U ponedeljak je tim povodom bio sastanak naučnika iz društvenih i humanističkih instituta, i bio sam tamo. Bilo je bolje nego što sam očekivao.

Dakle, ima smisla taj dijalog?

– Ima smisla barem sa stanovišta naučne zajednice. Naše je da, kao naučnici i državni službenici, damo odgovor na neko goruće društveno pitanje, a nije na nama da procenjujemo šta će politika i političari uraditi sa njim.

Vi ste u dvostrukoj poziciji i naučnika i političara!

– Ispalo je dobro što sam pomalo i političar pa mogu lakše da prenesem naučne zaključke u političku zajednicu. Mogu da budem skoroteča između ta dva sveta.

Kad smo kod Kosova, jednom ste rekli da je vreme da budemo pošteni i kažemo istinu o Kosovu. Koja bi to istina bila i koliko će boleti?

– Malo sam tu preterao. Jedan od najboljih poznavalaca Kosova Miki Mihajlović, donedavno direktor Radio Beograda, jednom mi je rekao da kad je u pitanju Kosovo, treba izbegavati krupne reči. Jer čim kažete neku tako krupnu reč kao što je istina, neko može da pomisli da je nužno neprijatna. Toliko je kosovsko pitanje teško, da rešenje ne može da bude namah. Za kosovsko pitanje je potrebno mnogo malih koraka za koje čak i ne znamo u kojim pravcima treba da idu. Za početak, to se čulo i na ovom naučnom dijalogu kako treba da uspostavimo ozbiljnu komunikaciju sa Albancima, i to ne samo na nivou političara nego i na nivou akademske zajednice. Da se susreću i naučnici i novinari, sportisti… Njihovo društvo se za ovih dvadesetak godina mnogo promenilo, a mi malo o tome znamo.

Citiraću vas još jednom. Naše društvo je dopola urušeno, a dopola nedovršeno. Nije vesela startna pozicija za popravku?

– Pa, neke stvari mogu da se prekreče, a neke moraju ozbiljno da se renoviraju, a neke se moraju srušiti zajedno sa dimnjakom pa zidati od temelja.

I kao takva, Srbija je još stavljena u mengele između Zapada i Rusije, a pozicija takozvane neutralnosti, sedenja na dve stolice, neodrživa je, postaje neizdržljiva, a neće biti ni dopuštena. Šta će Srbija da uradi ako se nađe u situaciji ili-ili?

– Zašto posmatrate sve kroz te stolice. Vidite kako mi fino sedimo na ovom trosedu. Zašto ne bismo posmatrali međunarodnu zajednicu kao prostran kauč ili kanabe na kome ima mesta za sve? Makar to bilo i ono Slobino kanabe.

Možemo, samo što se i u tom slučaju mora odabrati jedan kauč ili jedno kanabe. Inače opet tesno?

– Ne mora da znači. Kanabe ima i taj rukohvat za koji se možete uhvatiti. Kanabe je čudo od fleksibilnosti.

Možemo mi o stolicama i kanabetima do ujutro, ali ćemo izgleda morati da sednemo tamo gde nam drugi kažu. Kao da su svi oko nas raskrstili sa sobom kuda će i kako će osim nas. Šta vi mislite?

– Hajde da vidimo šta je dobit, primera radi, Makedonije pošto, eto, ona zna gde će. Makedonija je uradila svaki mogući ustupak i šta je dobila? Dobili su da im je svaki sledeći krug bio gori i s težim zahtevima. Šta je tačno dobit Bugarske koja je član EU? To je zemlja koja je doživela najveći mirnodopski odliv stanovništva u istoriji dvadesetog veka. Naravno da mi ne možemo da oponašamo Titovu politiku jezička na vagi, ali ne moramo da uvredimo jednog od retkih prijatelja među velikim silama – Rusiju. Jer kad se kaže međunarodna zajednica, to je zapravo eufemizam za velike sile. Gde je adresa te međunarodne zajednice, nije valjda u Bratislavi ili Lisabonu? Međunarodna zajednica je, prosto, politički korektan izraz za dve-tri velike sile, i ništa što se nama nudi nije toliko primamljivo da bismo to malo podrške što imamo žrtvovali.

Rusija, Srbija i Crna Gora

Zašto je Rusija tako lako prepustila Crnu Goru NATO paktu. Izgleda da je i nije mnogo zanimala. Da li smo i mi u zabludi da je zanimamo više nego što to stvarno jeste?

– Možda je Rusija gledala naše iskustvo sa Crnom Gorom pošto smo toliko uložili u Crnu Goru, godinama izdvajajući za nju novac i na kraju ona ode. Poučeni tim našim iskustvom, verovatno su rekli – kad su im Srbi toliko dali a oni tako, šta će tek nama da urade. I pustili su ih. Što se tiče stvarnog ruskog zanimanja za Srbiju, podsetio bih vas na 1914. godinu. Tada Rusija nije zaštitila Srbijicu zbog posebne ljubavi, već zato što je morala da brani ne samo svog balkanskog saveznika već i svoj kredibilitet kao velike sile. Već je bila popustila u Aneksionoj krizi 1908. godine, i da je pustila Srbiju niz vodu 1914. godine, niko ne bi više verovao u njenu ozbiljnost. I danas Rusija mora da pokaže da njena obećanja nešto vrede i u Siriji i u Srbiji.

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI