Rukovođena željom da za nijansu poboljša svet, 41-godišnja Marija Minić iz Toronta odlučila je kao i svih prethodnih godina da svoj godišnji odmor umesto na Tahitiju ili Ibici, provede tamo gde je vodi potreba da pomogne. Kao ekolog posvetila je svoj život zaštiti ljudi i prirode. Prošle godine je to bio Haiti, neku godinu ranije Nju Džersi, a ove godine je put plemenitosti odveo u roditeljski zavičaj, u Srbiju. Kaže da je došla da pomogne svojoj otadžbini u koju se poslednjih meseci sliva reka izbeglica sa Bliskog istoka i iz Afrike.

– Gledala sam u svom stanu snimke nesrećnih migranata, Sirijaca, Iračana i Avganistanaca, njihov beg od bombi i razrušenih država, hod po užarenom asfaltu od 1.000 milja. Srbija ih majčinski prihvata, ali ima problem oko volontera, odeće i svega onoga što stotinama hiljada nesrećnika treba. Zato sam došla u Beograd, a ono malo slobodnog vremena što mi preostane, koristim da obiđem rodbinu – kaže Marija, koja je odmor provela u beogradskom parku kod glavne autobuske stanice.

– Ovo je kolo nade očajnika koji su sve izgubili osim golog života – kaže 30-godišnji Mustafa na lošem engleskom jeziku i pozdravlja se sa Marijom. Sa sedmočlanom porodicom krenuo je na put u nepoznato, Nemačku ili Švedsku, gde god ih prime.

– Nije mi jasno da s jedne strane kao civilizacija, u naučnom smislu napredujemo, a u onom ljudskom, toliko nazadujemo – pita se Marija, dok u naručju ljuljuška nepoznatog dvogodišnjaka. Ne razumeju se. Ona ne zna arapski, a on ne govori engleski, ali vezuje ih zagrljaj.
Marija Minić je rođena u Torontu, otac Miloš je iz Vodnja, sela kod Smedereva, a majka Natalija je iz Peći.

– Mama je imala 20 godina kad je iz Peći došla u Beograd, zaposlila se i u srpskoj metropoli upoznala mog oca Miloša. Zavoleli su se, a kako je on već radio kao inženjer elektrotehnike, trudili su se da napreduju i da ostvare one najosnovnije uslove za formiranje porodice. Nekako u to vreme je otac dobio poziv da dođe u Toronto i prelomili su. Otišli su u nepoznato, bez znanja engleskog i francuskog jezika, ali s namerom da sve prepreke savladaju – priča naša sagovornica.

Miloš i Natalija nisu planirali da čitav životni vek provedu u Kanadi, verovali su da će se, čim dovoljno steknu, vratiti u Srbiju.

– Dijasporske sudbine su uglavnom slične, ljudi trbuhom za kruhom krenu u inostranstvo na nekoliko godina, a onda u tom stranom svetu ostanu toliko dugo da im se čini kao da su baš tu rođeni. Naravno, korene i otadžbinu nikada ne zaboravljaju, ali neki novi život je u međuvremenu postao njihova stvarnost – objašnjava Marija.

– Rođena sam u Torontu i moji su mi prvo pričali o Titovoj Jugoslaviji, njenim lepotama, školstvu, druženju, bezbednosti i svemu onome što su oni pamtili iz svoje zemlje. Sećam se kada je Tito umro, spletom okolnosti sam bila i ja u Srbiji. Plakala sam kao i cela ondašnja Jugoslavija, a onda je desetak godina docnije počeo rat na tlu SFR Jugoslavije i mi smo gledali reke izbeglica! Šta se to promenilo u ljudima, pitala sam se, a to je pitanje koje me i danas muči – kaže Marija.
Obilazili su rođake i prijatelje u roditeljskom zavičaju, ali onda je počeo rat.

– Država se smanjivala, a mi smo sve više strahovali nad onim šta će ostati od naše otadžbine i, naravno, pomagali smo koliko god smo mogli – kaže Marija, sećajući se kako se borila protiv ružnog imidža Srbije.

– Moji prijatelji su znali da to nije tako. Neki su i pre cepanja Jugoslavije i rata bili u Srbiji, a neke sam dovela posle političkih promena 2000. godine. Svi su iz Srbije poneli lepe utiske. I Kanađani su shvatili ulogu medijske propagande. Evo neki od mojih prijatelja i sada jedva čekaju da se vratim u Toronto i iz prve ruke im prenesem kako zajedno možemo da pomognemo migrantima. Prosto im je neverovatno da neke evropske države onemogućavaju izbeglicama spas.

Izvor: Vesti Online

Reply
Share this

Leave a Reply

ZANIMLJIVOSTI