Iz Srbije je u prethodnih 15 godina otišlo oko 300 hiljada ljudi, izjavila je nedavno potpredsednica vlade Zorana Mihajlović. Sistemom slobodne procene, nećemo cepidlačiti, ova cifra (ako je istinita) približno je srazmerna broju stanovnika Novog Sada. Dakle, od 2000. godine odrekli smo jednog celog grada. Složićete se, prilično velikodšno sa naše strane. Još ako tome pridodamo činjenicu da veliki broj onih koji su odlučili da spakuju kofere i uzmu kartu u jednom pravcu čini visokoobrazovani kadar između 25 i 35 godina, dolazimo do poražavajućih podataka USAID-a, po kojima smo odmah iza Gvineje Bisao kada je reč o “odlivu mozgova”. Neke procene govore da je država u 20 godina odlaskom najboljih u stručnom i obrazovnom smislu izgubila 12 milijardi evra. Malo li je?

Jedan od onih koji se nalazi u zabrinjavajućem statističkom podatku je i naš sagovornik Nemanja Živković. Ovaj dvadesetodevetogodišnjak je nakon završenog Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, popularni DIF, vođen onom starom “sunce tuđeg neba ne greje kao naše”, optimistično verovao da će posao koji bi mu ozbebedio normalan život i sigurnost naći u Srbiji. Ali, kako je vreme prolazilo, polako je shvatao da ni sunce, ni nebo, pa ni sve zvezde koje ga noću ukrase, neće napuniti frižider i platiti nagomilane račune, a o “normalnom” životu da i ne govorimo. Trebalo je naći neko novo neko novo nebo, a kanadsko je, makar iz iskustva drugih, delovalo kao sasvim pristojno za zaspati ispod njega.

– Tokom i nakon fakulteta promenio sam razne poslove. Nisam nikada bežao od rada, pa u mom CV može svašta da se nađe. Od fizičkog radnika, obezbeđenja, do personalnog trenera u teretanama i fitnes centrima, bio sam sve – započinje svoju priču Nemanja za portal mojnovisad.com.

U Kanadi si završio sasvim slučajno kada su u američkoj ambasadi odbili tvoj zahtev za vizu.

– Kada imate jasan cilj i znate šta želite, to ćete i ostvariti, a ja sam jako želeo da odem preko. Jednostavno, shvatio sam da u Srbiji samo gubim dragoceno vreme i da poslovi koje sam tamo radio i pare koje sam zarađivao ne mogu da zadovolje moje životne aspiracije. Kada su me Amerikanci odbili odlučio sam da se domognem Kanade. Od nekolicine ljudi sam čuo kako stvari tamo funkcionišu i smatrao sam da imam veće šanse da uradim nešto u Kanadi nego negde u Evropi. Čak sam pokušao da stupim u kontakt sa jednim rođakom koji tamo živi već duže vreme, ali znaš kako idu stvari u takvim situacijama. Svima je loše, posla nema, teško se dolazi do radne dozvole… Od te muke, ne vidim da se bilo ko od njih vratio u Srbiju. Tako je i on verovatno mislio da ću mu se uvaliti u gajbu i tražiti pare, pa nije hteo ni da mi odgovori na poruke. Odlučio sam da u tu avanturu krenem apsolutno sam.

Sobu, tačnije krevet u jednoj kući u Vankuveru Nemanja je kaparisao preko interneta, pozajmio nešto para, kupio kartu, pokupio osnovne stvari i krenuo ka zemlji javorovog lista.

– Putovao sam 25 sati. Beograd, Frankfurt, Montreal, Vankuver. Jedino čega sam se plašio je da me ne vrate sa aerodroma u Montrealu. Kada sam to prošao i zvanično ušao na teritoriju Kanade nestao je sav strah i tenzija koju sam do tada osećao. U Vankuver sam sleteo oko 1 sat iza ponoći. Ulazim u “sky train”, to je neka vrsta gradskog voza, i krećem ka adresi koja bi trebala da bude moj dom u narednom periodu. Zvonim na vrata. Otvaraju mi omaleni Meksikanac i ćelavi crnac koji na lancu drži pitbula. Dobro, nije da sam očekivao konfete i šampanjac, ali nisam se baš ni ovakvom odboru za doček nadao. Pitam ih gde je vlasnik kuće. Bez reči mi pokazuju na sprat i odlaze u nešto što bi trebalo da bude kuhinja. Penjem se uz stepenice kada iz jedne od soba ispada Azijatkinja koja na sebi ima samo gaćice i najlon čarape. Pokušavao sam da je se otresem dok mi je na lošem engleskom mrmljala o nekim štiklama, tosteru i kokainu. Makar sam ja to razumeo. “Gazdu” zatičem u sobi na drugom spratu dok opušteno puši džoint. Inače, cela kuća je mirisala na marihuanu, prava džanki gajba. Odvodi me u sobu gde se nalazi krevet koji sam platio 22 dolara. Prostorija je bila u totalnom haosu. Posteljina koju sam dobio na sebi je imala više rupa nego švajcarski sir, vrata od plakara su bila odvaljena, zavesu su ležale na pod… Šlag na tortu je bila ogromna žena koja je obeznanjena ležala na krevetu pored mog, podsećajući me na neku morsku neman koja svakog časa može da me proguta. Gazda mi je objasnio da je dotična Nemica i ljubazno mi je ponudio ako mi zafali društvo u mojoj prvoj kanadskoj noći. Zahvalio sam mu se na tom velikodušnom poklonu i onako umoran strovalio se u krevet.

Sam si, hiljadama kilometara daleko od porodice i prijatelja, u gluvo doba noći upadaš u jedan takav ambijent. Šta čoveku u tim trenucima prolazi kroz glavu? Da li si se zapitao “šta je meni sve ovo trebalo”?

– Iskreno, tada sam samo želeo da se naspavam. Tek ujutru, kada sam ustao, pogledao oko sebe i video tu ženu kako i dalje nepomično leži na krevetu, shvatio sam gde se zapravo nalazim. Primarni cilj mi je bio da napustim kuću, jer je to bilo sve samo ne mesto za život. Razmišljao sam i o mogućnosti da tamo u bilo koje doba dana ili noći može da upadne murija, jer je ekipa koja je tu obitavala bila više nego upadljiva. Stvarno nisam želeo da svoj boravak ovde započnem u nekom od zatvora.

Usledili su prvi dani u Kanadi i potraga za poslom. Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se zaposliš kao personalni trener okrenuo si se alternativnim rešenjima.

– Imigracioni savetnik mi je objasnio da je posao personalnog trenera privlačan velikom broju Kanađana i šanse da ga dobijem su bile minimalne, da ne kažem nikakve. Jednostavno, tamo je pravilo da se prvo primaju Kanađani, pa ako niko od njih nije zainteresovan za određeni posao onda na red dolaze stranci. Moj prvi posao u Vankuveru bio je uređivanje stanova. To sam radio sa jednim našim čovekom. Inače, konsultacije kod imigracionog su strašno skupe, pa sam sedam dana praktično šljakao za sat vremena konsultacija.

Kada si se preselio i koja je bila naredna lokacija?

– Park. Nakon dve nedelje završio sam sa uređenjem stanova i trebao mi je posao. Novi stan sam našao preko interneta, međutim, kad sam došao na adresu taj momak je iz nekog razloga već izdao sobu. Tako sam ostao na ulici sa dve torbe i biciklom kao svojom jedinom imovinom. Pošto nisam planirao da se vraćam u “našu malu kliniku”, noć sam proveo vozeći se i razgledajući grad. Na kraju sam zaspao u blizini nekog bejzbol terena kao autentični vankuverski beskućnik.

OK, nakon kuće iz romana Irvina Velša i jutra koje si dočekao na klupi iza treće baze, i dalje nisi pomišljao da odustaneš od kanadskog sna i vratiš se u Srbiju?

– Ni u jednom trenutku. Ne mogu da kažem da mi je bilo svejedno, ali nisam želeo da se predam tako lako kada sam već bio tu. Kako to obično biva, sudbina se poigra sa nama onda kada to najmanje očekujemo. Nakon noći koju sam proveo na klupi, dok sam razmišljao šta i kako dalje, zazvonio mi je telefon. Bio je to jedan od ljudi koje sam upoznao u našoj crkvi. Ponudio mi je posao kod njegovog prijatelja, koji je takođe iz Srbije. Pozvao sam gospodina i sve smo se dogovorili za nekoliko minuta. Počinjem da radim za dva dana. Ostalo mi je samo da nađem novi stan. I tu u priču opet upada gore pomenuti poznanik iz crkve. Spojio me je sa dva momka iz Srbije koji traže cimera. Obojica voze kamion i uglavnom su stalno na putu, soba je odlična, a što je još važnije i cena mi je prihvatljiva. Kanada mi se nikad nije činila tako lepa kao tog jutra.

Novi posao, novi stan, novi cimeri. Izgleda da ti se sreća napokon osmehnula. Šta se dalje događa?

– Događa se da počinjem da radim na građevini i da napokon živim u normalnoj kući sa normalnim ljudima. Radim za minimalac, ali s obzirom na to da radim na crno ne mogu više ni da očekujem. Slagao bih kada bih vam rekao da je lako. Ustajem oko 6 da bih stigao na posao do 8. Radim zvanično do 17 sati, ali uvek ostanem makar sat duže da pokupim i spremim alat. Pauza je pola sata. Najveći problem mi je udaljenost od kuće. Dok je bilo lepo vreme, da bih uštedeo koji dolar, verglao sam na biciklu 18 kilometara do posla, pa osam sati šljake, i onda opet 18 kilometara do kuće. Mislim da bih sada mogao opušteno da izvezem Tour de France.

Reci nam nešto više o kvalitetu života u Vankuveru, cenama, troškovima. Uspevaš li da pronađeš vremena za opuštanje ili se sve svodi na posao i kuću?

– Uglavnom se svodi upravo na to. Mada se ne žalim, jer sam ovde došao pre svega da radim, tako da klubove retko posećujem. Išao sam sa čovekom kod kojeg sam zaposlen da beremo šljive i pečemo rakiju. Obrnuli smo i prase. Igram mali fudbal sa našim ljudima, tako da se nađe vremena i za opuštanje. Da bi iznajmili solidnu sobu u Vankuveru treba vam 600 do 700 dolara. Može se naći i za 500, ali pitanje je kakva će biti. Mesečni troškovi su oko 1000 dolara. Karta za voz na mesečnom nivou je 100 dolara, telefon je oko 40,50 dolara. Što se tiče hrane, u početku sam nedeljno trošio 20 dolara, a sada potrošim oko 50 do 70 dolara. Uglavnom spremam sam sebi hranu, a pristojan obrok se u restoranima može se naći za 10 dolara. Generalno, Vankuver me je oduševio. Klima je slična našoj, grad je prelep, kao i okolina. Ima i vodu i planine što meni lično odgovara. Važi za jedan od liberalnijih gradova ovde, pa ima dosta mladih.

Uskoro ističu tri meseca koliko ti važi turistička viza. Šta dalje?

– Vraćam se na kratko u Srbiju, ali se nadam da ću ubrzo nazad za Kanadu. Ljudi kod kojih radim su me zavoleli i žele da ostanem da radim kod njih. Predali su mi papire za dobijanje radne dozvole, a trenutno čekam odgovor. Uglavnom, nadam se da ću 2016. godinu, kao i one koje dolaze, provesti ovde. Ne vidim sebe više u Srbiji, makar ne u skorije vreme. Možda se vratim kao penzioner. Sada ne želim da radim za 300 evra od kojih mi ne ostane ništa kada platim stan i račune. Nije ni ovde lako, radi se puno, ali makar čovek ima neku računicu. Znaš za šta radiš i grabiš napred. Ne planiram ceo radni vek da provedem na građevini, to je sigurno, ali od nečeg mora da se počne. Imam već neke planove ukoliko dobijem dozvolu, ali to ćemo ostaviti za neki drugi tekst.

Iz Srbije najviše odlazi lekara, elektroinženjera, IT strucnjaka, mašinskih inženjera, a taj trend se ne smanjuje, jer, prema istraživanjima, svega 29 odsto majki i 23 odsto očeva želi da im deca ostanu u Srbiji.

Izvor: MojNoviSad

Reply
Share this

3 comments
  1. Masha

    Covek koji je ovaj clanak pisao laze kao Maxim po diviziji. u Kanadi zivim 23 godine od svoje 12, i imigracioni savetnik se naplaca, taj service je bezplatan. Drugo, ako je covek dosao sa iseljenickom vizu oni ne primaju prvo Kanadjane nego ljude sa iskustvom. Ako je pak dosao sa turistickom vizom onda nikako nemoze da rade. Ovaj clanak nema nikakve veze sa vezom. Samo zabunjuje ljude.

  2. mira

    Kako se mogao hraniti sedmicno sa 20$ , kad je 450gr hljeb $3 ? Svejedno,tom mladom covjeku zelim da uspije doci i ostati .Pozdrav iz Vankuvera

  3. Dalibor

    Ne zivim u Kanadi. Al kontam da ga na gradjevini niko na crno nece zapoaliti i rizikovati… a ne verujem ni da stan mozes naci preko interneta.

Leave a Reply

ZANIMLJIVOSTI