“Sve pamtim, kao da je juče bilo. Tog jutra, 1. juna 2015. godine, pozvale su me komšije iz knjaževačkog sela Potrkanje i kazali mi da odmah dođem iz Zuniča, gde sam udata”, ovim rečima započinje svoju ispovest Tajtana Stojanović (53), ćerka pokojnog saobraćajnog policajca koga su ubili pre 5 godina.

Dragiša Žikić (73), saobraćajni policajac u penziji, brutalno je pretučen ispred svoje kuće. Kako je njegova ćerka ispričala za “Novosti”, ruke su mu bile vezane na leđima, a ubice su mu kanap stavile i preko usta. Sutradan u KBC Niš, njen otac je preminuo od zadobijenih povreda, a za zločin još niko nije odgovarao.

Dragiša Žikić (73), saobraćajni policajac u penziji, ležao je ispred kuće. Ruke su mu bile vezane na leđima, a ubice su mu kanap stavile i preko usta. Videla sam da je bio brutalno pretučen, ali je davao znake života. Ipak, preminuo je već sutradan u KBC Niš, a za zločin niko još nije odgovarao.

– Kako su mi kazali, istragom je ustanovljeno da je bilo više razbojnika. Ušli su u kuću mog oca, koji je živeo sam, u Potrkanju. Ono što znam, jeste da ulazna vrata nisu bila obijena, i ne zna se kako su ušli u sobu u kojoj je Dragiša spavao. – priča Tatjana.

Stojanovićeva kaže da su razbojnici odmah vezali Dragiši ruke na leđima. Potom su mu, da ne bi jaukao, u usta stavili kanap, koji su mu, krvnički, u čvor zavezali oko vrata. A, onda je usledila tortura, koja je trajala satima.

– Mog oca su tukli drškom od metle i nekom velikom motkom. Vukli su ga po kući, i tukli su ga sve vreme. Nisu birali gde su ga udarali. Našli smo ga sa frakturom lobanje i polomljenom vilicom – jedva govori Tatjana. Čim su je komšije pozvale, Tatjana je u Potrkanje došla najbrže što je mogla.

– Policija još nije bila stigla, a ja sam ispred kuće, na terasi, ugledala unakaženo telo mog oca – kroz suze je ispričala Tatjana. Bio je u nesvesti, a ono što sam ugledala viđa se samo u horor filmovima. Posle uviđaja rečeno nam je da su razbojnici odneli TV, dve puške, za koje je moj tata imao dozvolu, i oko 30.000 dinara. Razbojnici nisu pronašli Dragišin službeni pištolj, koji sam ja posle vratila MUP-u – nastavlja Tatjana.

Selom se pronosila priča da su Dragišu ubili zavisnici od psihoaktivnih supstanci, ali dokaza za to nije bilo. A, onda je, pola godine kasnije, u centru sela neko ostavio televizor, koji je kobne noći ukraden iz Žikićeve kuće.

– Opet je otvorena istraga, ali ponovo nije pronađen nijedan trag koji bi vodio do zločinaca. Kada god bih kolege mog tate upitala kako napreduje slučaj, uvek bih dobijala isti odgovor: “Radimo, radimo” – ogorčeno kaže Tatjana.

– U međuvremenu mi je i rođeni brat preminuo od virusa korona. Sad im obilazim grobove, umivam ih suzama i nadam se da će, makar do kraja mog života, Dragišine ubice biti pronađene i privedene pravdi – kaže Tatjana.

Reply
Share this

Blic online