“Dve godine je sad u decembru otkad je taj čovek ispalio četiri metka u mene. On je osuđen na kaznu zatvora od šest godina, ali ja i dalje vodim bitku – da uspem da se razvedem od čoveka koji je pokušao da me ubije”.

Ovako za “Blic” priča Tamara Lakićević Rodić (39), direktorka Predškolske ustanove Surčin, koju je suprug Duško Rodić (39) pokušao da ubije 18. decembra 2017. godine ispalivši u nju četiri hica iz pištolja na parkingu na Novom Beogradu. Rodić je u svoju suprugu pucao u trenutku kada je ulazila u automobil koleginice, da bi zatim pucao sebi u glavu. I pored teških povreda, oboje su preživeli.

Rodića je Viši sud u Beogradu u decembru prošle godine osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od šest godina – pet godina zbog pokušaja ubistva žene i godinu dana zbog nelegalnog nošenja oružja, što je potvrđeno na apelaciji u martu ove godine.

S Tamarom razgovaramo nakon kampanje pod nazivom “16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”, koja se obeležavala širom sveta.

– Dve će godine sad u decembru otkako se desio taj nemili događaj. Ali, moja borba i dalje traje 24 sata. Veoma je teško, jer na neki način ste, kako god to zvučalo, etiketirani i kroz glavu i dalje prolazi ono pitanje: šta ste uradili, šta ste to izazvali u njemu da je hteo da vas ubije – priča Tamara za naš list.

Ona izražava nezadovoljstvo što se ni posle dve godine nije razvela od, navodi, čoveka koji je pokušao da je ubije.

– Kao da to nije dovoljan razlog da se proces okonča po hitnom postupku. Taj proces oko razvoda braka i podele bračne tekovine traje dve godine, i dalje je u toku. Veštačenja, ročišta… On kao osuđenik ima sva prava, a ja kao žrtva sve obaveze. Ročišta se manje više non-stop otkazuju, s obzirom na to da sam ja tražila “delimično lišenje” roditeljskih prava i tu smo stali, zbog toga takoreći ne možemo da se razvedemo. Sramota je uopšte pričati o bilo kakvom “modelu viđanja” njega sa detetom – čoveka koji je pokušao ubiti majku svoga deteta. Kakvu poruku šaljemo? Dete zna celu priču i zbog istog tog oca morala je da promeni svoj život preko noći. Dete ne želi nikakav kontakt sa njim i sramota ju je njegovog čina – dodaje Tamara.

Kao društvo apsolutno nemamo sluh za nekoga ko je preživeo najbrutalniji vid nasilja, smatra Tamara.

– Stalno tražimo opravdanje za tako nešto. Mislimo da se to dešava nekom drugom. Ne, dešava se upravo nama, našim ćerkama, majkama, komšinicama. I dokle god budemo na neki način opravdavali nasilje, tog nasilja će i biti sve više. Onima koje su bile ili su i dalje žrtve porodičnog nasilja želim da poručim – žrtva nikad nije kriva! Opravdanje za bilo kakav vid nasilja ne postoji – kaže naša sagovornica.

Kako dodaje, najveća podrška su joj sestra, zet i koleginica koja je tog kobnog jutra bila sa njom u autu i spasla joj život.

– Nažalost, od strane njegovih roditelja nikad nisam dobila javno izvinjenje i od nemilog događaja nismo u kontaktu. Tim svojim ponašanjem apsolutno podržavaju delo njihovog sina i bore se za njega ne shvatajući da time ugrožavaju moje već narušeno zdravlje. Taj čovek je u mene ispalio četiri metka, od kojh sam imala pet prostrelnih rana i nikad nije priznao svoju krivicu, a još manje izjavio da se kaje, što dokazuje i svojim ponašenjem i iza rešetaka. Nažalost, osuđen je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od šest godina. Na neki način je i nagrađen. Kao olakšavajuću okolnost za tako malu kaznu dobio je što je “otac maloletnog deteta”, što je i sebe “pokušao da ubije” i što nije ranije osuđivan, što je izostao smrtni ishod. Otežavajuća je okolnost što je pucao u svoju suprugu – kaže Tamara.

Povećati kazne

– Smatram da pod hitno treba povećati minimalne kazne, pa recimo za delo “pokušaj ubistva”, što u prevodu znači “ako preživite”, umesto minimalne kazne od pet godina bude minimalno 10 godina – dodaje Tamara.

Reply
Share this

Blic online