Srce je počelo da mi lupa, nisam znala gde se nalazim kada mi je poznanica rekla za pucnjavu u školi. Samo sam rekla “moram da idem, moje dete je tamo”, i krenula sam. A kroz glavu mi je prolazila tragedija koja je moju porodicu zatekla pre 30 godina, kada je moja sestra od tetke ubijena u školi.

Ovo u ispovesti za “Blic” kaže Katarina Stanojević (43), majka 17-godišnjeg A. S, učenika III/3 razreda Ekonomsko ugostiteljske škole “Vuk Karadžić” u Velikoj Plani, koje je 22. novembra “na nišanu” kao taoce držao, po svemu sudeći, psihički oboleli Goran Todorović (46) iz obližnjeg sela Donja Livadica.

Iako je prošlo skoro dve nedelje od kada je Todorović naoružan upao u školu i na čas, Katarinu i dalje uznemirava i sama pomisao na taj petak i glavom joj se vrzmaju pitanja – šta bi bilo kad bi bilo?

– Radila sam pre podne i po povratku iz Smederevske Planke svratila sam u radnju. Bilo je oko jedan. Tu sam srela majku druga mog sina. Pitala me je kako je moj sin, “da li je dobro”, a ja sam odgovorila da se nismo čuli, da tek idem da posla. Tada mi je rekla da ga je zvao njen sin, ali da se ne javlja. Ne sluteći ništa, samo sam odgovorila “pa, u školi je”. Njen izraz lica se promenio i tada mi je bilo jasno da se desilo nešto ne baš dobro. Samo je rekla “ti ništa ne znaš, nisi čula šta se dogodilo, upucali su njihovog razrednog Slavu (Slavoljuba Stojadinovića, prim. a.)” – priseća se Katarina.

Ali Katarini ni dalje nije ni na kraj pameti da se nešto desilo u školi, i u prvom trenutku misli da je ranjen negde van. Sledećeg momenta, međutim, saznala je da je Slava ranjen u školi. Tada nastaje panika.

– Zovem sina dva puta, telefon zvoni, ali se on ne javlja. Pozovem ćerku, pitam da li joj je brat došao kući, ona odgovara – ne. Srce sve jače lupa. Kažem poznanici da idem u školu, ona pokušava da me odvrati. Samo sam joj rekla “moram u školu, moje dete je tamo” – priča Katarina, koja je put od radnje do škole, 200 metara, prešla “za nekoliko sekundi”.

– Kod škole ugledam dve devojke i pričaju o pucnjavi. Pitala sam ih šta se desilo, a one su mi samo kazale da pucnjava nije bila kod njih u četvrtoj već u trećoj godini. Još jedan udar i gubim se. Ispred škole vidim policiju, đake, prolaznike. Tražim sina u gomili. Ne vidim ga, i teskoba postaje sve jača. Ugledala sam Slavu. Bez naočara, ruka mu zavijena. Daljem gledam kroz ogradu i u sebi ponavljam samo “molim te Bože da je živ i zdrav” – kaže Katarina.

Sporednom ulicom krenula je ka ulazu u školu, a u glavi i dalje ponavlja molitve.

– Kroz glavu mi prolazi 1989. godina, kada je moju sestre od tetke, koja je tada imala samo 12 godina, noževima na smrt izbo pomahnitali nastavnik matematike u školi u Kusatku. Bila je samo godinu dana mlađa od mene, a izdahnula je na kapiji škole. Samo da je moj sin živ, još jednu tragediju ne bih preživela. Sledećeg momenta ugledala sam sina. Vidim da ima ruke, noge, čitav je. U majici kratkih rukava je, a ledeno je. Zdrav je i živ, ali bled i vidno uznemiren. Zagrlili smo se, stegla sam ga. Kao ono kad je bio mali, a on je samo rekao “dobro sam, ne brini” – nastavlja ispovest Katarina, i dodaje da je sin, kada su bežali iz učinoce, ostavio jaknu i u njoj mobilni telefon i da zbog toga nije mogao da se javi.

Pao joj je kamen sa srca, ali imala je milion pitanja za sina. Da li su ostala deca dobro i šta se desilo.

– Do kuće smo išli zagrljeni. Od onoga što mi je sin pričao pola sam čula, pola ne, jer mi je mozak “pravio razne konstrukcije”. Sećam se da mi je tada rekao da je ušao čovek naoružan automatskom puškom i da su oni u prvom momentu mislili da je vežba. Neki su se čak i smejali. On im nije pretio, a da se nešto dešava shvatili su tek kada je selotejpom počeo da lepi vrata. Sin mi je ispričao da drugarici koja ima srčanih problema nije bilo dobro i to ga je uznemirilo. Već sledećeg momenta profesor Slave je utrčao u učiniocu, a deci je rekao da beže. Kada su odjeknuli hici, moj sin je zastao na vratima. Tek tada se uspaničio jer je u prvom trenutku pomislio da je ovaj ubio razrednog, ali kada su ga ubrzo ugledali, smirili su se. Samo je rekao “stvarno je ovaj Slava veliki čovek, heroj” – ponavlja sinovljevu priču Katarina.

Upravo zbog tragedije koja je porodicu zadesila pre tri decenije, Katarina je odmah svom oca javila šta se zbilo u školi. Kasnije joj se javila i tetka čiju ćerku je mučki sa 21 ubodom noža ubio ludi nastavnik.

– Bolje da čuju od mene nego sa televizije – napominje Katarina.

Iako su prošli dani od upada u školu i drame, ona i dalje oseća jezu pri samoj pomisli na to, a kroz glavu joj se i dalje motaju razne misli.

– Ne daj Bože ono što mi majka misli. I zaista je tako jer majkama, pa i meni, samo najgore prolazi kroz glavu. Važno je da se sve dobro završilo. Da su deca živa i zdrava. Sinu stalno pričam “brini o sebi, javi mi se, pošalji poruku da znam da si dobro” – kaže Katarina i konstatuje da taj strah za bezbednost deteta, ma koliko ono bilo, nikada neće nestati.

Imao oko 400 metaka u torbi

“Blic” je pisao da je napadač Goran Todorović imao sedam okvira i više od 400 metaka u torbi kada je upao u školu u Velikoj Plani. Savladao ga je i to goloruk Slavoljub Stojadinović, profesoru fizičkog i razredni starešina III/3, odeljanja u koji je Todorović upao. Posle tog herojskog gesta, ministar prosvete Mladen Šarčević obećao mu je stalno zaposlenje jer Stojadinović već 17 godina radi na određeno.

Reply
Share this

Blic online