Nije korona jedina strašna bolest, mislim da su gori psihički problemi koji će tek eskalirati – kaže proslavljena glumica.

Milena Zupančič, slovenačka diva koja je odavno osvojila publiku ovih prostora brojnim ulogama na ekranu, i onim na pozorišnoj sceni takođe – za koje je između ostalog dobila čak šest Sterijinih nagrada – posle dugo godina ponovo je pred beogradskom publikom, i to ulogom u predstavi “Cement Beograd”, čija je premijera 12. aprila u Beogradskom dramskom pozorištu, a koju po tekstu Milana Ramšaka Markovića, inspirisanim dramom Hajnera Milera, režira Sebastijan Horvat.

U oficijelnoj najavi BDP-a se, između ostalog, kaže da posle predstava u Zagrebačkom kazalištu mladih i SNG Drama u Ljubljani, reditelj Sebastijan Horvat u Beogradskom dramskom završava godinu “Cementa” Hajnera Milera, teksta u previranju, te da su odnos traume i sećanja, političke demence, konflikt koji nam je upisan… neki od motiva koje će obuhvatiti ovaj beogradski, poslednji čin razgovora sa Hajnerom Milerom.

A razgovor sa Milenom Zupančič rađen je nedavno, pred kasnopopodnevnu probu, s osmehom govori kako je, kada je došla u Beograd zbog “Cementa”, prijateljima u Sloveniju slala poruke da je “ovde Amerika”, u smislu kakvog-takvog društvenog života u datim, kovid okolnostima koje su joj donele i ozbiljne poteškoće pri putovanjima…

– Kad počinješ predstavu, uvek si u prvom osnovne. Tako je i sada, u stvari, još i više. Zbog jezika. Čoveku treba vremena da uđe u jezik. A mi smo malo skučeni s vremenom.

Šta vas je privuklo u komadu, ulozi, “Cementu Beograd”?

– Radila sam sa Sebastijanom Horvatom divnu predstavu “U republici sreće”, bila je to lepa, dobra, meni značajna saradnja. Jedan razlog je on, drugi je tekst Milana Ramšaka Markovića. Jako je dobar, ima u njemu nečeg posebnog. Od onih je tekstova gde mi glumci, kako se to kaže, hodamo po tankoj žici. Traži posebnu preciznost, tačnost. Predstava je iz dva dela. U prvom delu su mladi ljudi sa svojom energijom, a u drugom, koji je potpuno drugačiji, samo Miodrag Krstović i ja.

Nije li u pitanju svojevrsna paralela između sadašnjeg i negdašnjeg vremena?

– Prvi deo govori o toj mladosti, njihovoj energiji, ali i o tome da ne postoji zajedništvo… Danas je teško sprovoditi, da upotrebim tu prejaku reč, revoluciju. Nekad je moglo, jer postojala je ideja zajedničkog dobra, težnje ka istom cilju… Nas dvoje u predstavi smo, između ostalog, oličenje pitanja šta je ostalo od tih ljudi koji su nekad bili puni energije, negdašnji revolucionari. Glumački vrlo zahtevno, treba postići pravi balans.

Kako lično gledate na tu paralelu?

– Mislim da je mladima danas jako teško. Teško je i nama, ali… Današnji mladi ljudi nemaju šanse da se druže, a kamoli udruže, jer su odmah kažnjeni. Uz to, među ljude se uvukao veliki strah za sebe, za egzistenciju iz koga je izrastao neki nezdravi egoizam. To je posebno pojačano sa koronom. A nije korona jedina strašna i opasna bolest, mislim da su gora bolest psihički problemi koji će tek eskalirati. Velika tema. Kad bi bio neko toliko pametan i/ili hrabar da nam malo tačnije kaže i razjasni, bilo bi divno. Ovako, teško da možemo sa izvesnošću išta znati jer se informacije koje dobijamo menjaju ne samo iz dana u dan već i u toku jednog dana. Nama je bilo lepše, jer imali smo slobodu, slobodu razmišljanja, druženja, organizovanja… Novac nije bio na prvom mestu, naprotiv.

Rajko Grlić je rekao, parafraziram, tada novac nije bio najvažniji i ja tek sada vidim kolika je to sloboda…

– Potpuno tačno, divno je rekao. Sada je novac vrhovni bog. Na sve načine nas uveravaju da je tako, te se shodno tome organizuje život. A to naravno ograničava slobodu, i to enormno. Mi nismo imali puno para, ali to nismo zapažali jer smo imali punoću života na drugi način.

Imate bogatu karijeru i na malim i velikim ekranima i na pozorišnoj sceni, možemo li izdvojiti neku ulogu?

– Vrlo teško. Imala sam sreću što sam imala dobre prilike za sjajne uloge. Kad se osvrnem, neke bih i danas radila na isti način, a, naravno, ima i onih koje bih zaboravila. Kad bih baš morala da izdvojim jednu, onda bi to bila uloga Lenke u predstavi “Svadba”, režirao je Dušan Jovanović, jer je kombinacija teatra i života. Spojilo se ono najlepše što se glumici i ženi može desiti. Izvanredan komad i uloga, a u to vreme sam bila trudna.

Pomenuli smo, nažalost, nedavno preminulog velikog reditelja Dušana Jovanovića, vašeg supruga. Puno ste toga radili zajedno, između ostalog, pre nekoliko godina na Festu smo gledali film “Svaka dobra priča je ljubavna priča”, višestruko hvaljeni dokumentarac o vašem životu, svojevremenom ljubavnom trouglu sa Radkom Poličem, predstavi sa tom temom…

– U istom periodu smo u penziju otišli Radko Polič, Boris Kavaca i ja. Postojao je običaj da kad glumci odlaze u penziju dobiju neku predstavu, a mi nismo, niko od nas. I onda je Dušan bio pozvan da napiše nešto za nas troje, tako je nastala predstava “Boris, Milena, Radko”, koja je bila jako popularna. Dušan je to napisao više kao komediju, a sem toga, ta predstava je govorila ne samo o nama već i o tabuiziranoj temi muško-ženskih odnosa u dobi od npr. oko sedamdesete. Rajko Grlić je sa Dušanom došao na ideju da se uradi dokumentarac, i kako smo predstavu radili. Mi smo se pomalo i pribojavali, jer kad se predstava radi svašta se kaže, ima i psovki…

A imate li danas glumačkih želja?

– Ne. Nikada ih zapravo nisam ni imala. Jer puno sam radila, imala divne uloge… Jednu želju sam imala pre 15, 20 godina kada sam poželela da igram Ričarda III. Šekspirove ženske uloge uglavnom sam odigrala, a želela sam da pokažem nešto novo, drugo. Mislim da je ta zloba Ričarda III veća nego kod ledi Magbet. Kao glumac uvek u liku tražiš zašto je nešto, odakle. Činilo mi se vrlo izazovnim otkud toliko crnilo kod Ričarda III. Ponekad sam i glasno rekla tu svoju želju, ali niko nije čuo. A sad sam već i zaboravila na to.

Reply
Share this

Blic online