U Čučerju, Markuševcu i zagrebačkoj Gornjoj Dubravi proteklih dana mogla su se na krovovima urušenih kuća videti četiri mladića. Oni su pokrivali rupe na crepovima, uklanjali dielove koji su bili pred urušavanjem i svojim prisustvom dali do znanja ljudima pogođenim potresom da nisu sami.

Antonio Huzek, Zvonimir Beketić, Jurica Huzek i Fran Luka Franić samoinicijativno su ponudili svoje ruke stradalim građanima i za svoja dela ne traže novac niti priznanje. Ne žele da ih proglašavaju junacima, iako se, u ovo vreme haosa, upravo tom rečju i najbolje mogu opisati.

Najmlađi među njima ima 19 godina, a najstariji će ove godine napuniti 29. Oni nisu profesionalni majstori, nego mladi ljudi koji ne žele da ljudi koji su izgubili svoj dom dodatno pate pod naletom snega i moguće kiše.

– Kad je udario zemljotres i naša kuća je bila oštećena. Krov nam je bio dosta uništen pa smo improvizovali da zatvorimo rupe. Malo najlona, malo crepa, ali moraćemo platiti majstora da se to pravilno sanira. Za prvu ruku smo učinili najviše što smo mogli. Nažalost, moja kuća nije bila jedina koja je stradala, pa smo počeli pomagati i drugim porodicama u Gornjoj Dubravi – priča Antonio za zagrebački Jutarnji list.

Nedugo nakon toga na društvenim mrežama je objavio da će pomoći i drugim ljudima čije su kuće stradale u zemljotresu, a pomoć u tom poslu su mu ponudili i brat Jurica i prijatelji Fran Luka i Zvonimir. Prvo su zajedno pomogli ljudima u svom kvartu, a potom su došli pozivi i iz drugih delova Zagreba.

Poziva vapaja ljudi koji su ih molili da dođu pomognu im je bilo toliko da, nažalost, nisu mogli pomoći svima odjednom. Otišli su prvo u Markuševec, naselje koje je bilo među najbližem epicentru zemljotresa.

U ponedjeljak su pomogli delimično zaštititi 12 kuća. Zahvaljujući njima te porodice nisu pretrpjele dodatnu štetu koju bi im done sneg. Ipak, svesni su da još mnogi čekaju njihovu pomoć i zato nemaju nameru da stanu dok ne pomognu svima koji su najugroženiji.

– Nama je drago kada vidimo osmeh na licu čoveka koji je preko noći skoro izgubio sve. Oni su veoma očajni i platili bi sve samo da im neko može pomoći, ali problem je što nema dovoljno osposobljenih ljudi koji stvarno mogu nešto uraditi – priča Antonio.

Uz to što pomažu drugima, oni i dalje imaju svoje redovne poslove. Antonio je inače policajac, pa je tako ponedjeljak dan proveo na krovu i osiguravao kuće, otišao kući, odspavao dva sata, pa potom otišao u noćnu smenu i radio do pet ujutro, samo da bi, nakon par sati sna, već krenuo put Čučerja.

– Na poslu sam puno puta video kako izgleda ljudski očaj. Taj osjećaj kada vidiš te bespomoćne ljude, to je užasno. Zato, zbog njih, moramo im pomoći – kaže Antonio.

Zvonimir ima sličnu priču. On je profesionalni vatrogasac i u utorak je rano ujutro prvo morao na gašenje požara na Ravnicama, otišao je kući da se presvuče i odmoriti, a potom pravac prema pogođenim delovima Zagreba.

– Čudan je to osećaj kad smo s tim ljudima. Oni su u tako tragičnoj situaciji, a opet sretni su i zahvalni jer im je neko došao da pomogne. To pomaže i nama da radimo dalje – ističe Zvonimir. Što se tiče ostale dvojice, Jurica također polaže za vatrogasca, dok Fran Luka, kaže nam Antonio, ima volju da pomogne i želi da bude drugačiji na ovom svetu u kojem mnogi više govore umesto da rade.

Ako ih pitate za umor, oni će kolektivno odmahnuti rukom.

– Postoji jedna doza umora, ali kada vidite razlog zbog kojega ste umorni, onda se to sve lako prebrodi – kaže Zvonimir.

Za sada nemaju neki konkretan plan, osim da žele pomoći svima.

Reply
Share this

Blic online