Danas smo svi svedeni na strah od epidemije, od siromaštva, od budućnosti, od toga kako ćemo organizovati svoje živote i u profesionalnom i u ličnom smislu, kaže reditelj Ivica Buljan.

Sutra na sceni „Olivera i Rade Marković“ Beogradskog dramskog pozorišta je premijera predstave „Tiho teče Misisipi“, koju je po delu Vladimira Tabaševića režirao čuveni reditelj Ivica Buljan, gost iz Zagreba.

Konferencija za snimatelje povodom premijere bila je u petak, dva sata iza podneva. Gusto načičkani kamermani i fotoreporteri bili su još malo pa kao berlinski zid između aktera predstave i novinara, te šta god da je rečeno nije se moglo baš najbolje razaznati… Komentarišemo međusobno kako je to možda i logičan red stvari, budući da je ovo vreme krika i slike.

No, posle oficijalnog dela reditelj Buljan bio je susretljiv i predusretljiv za razgovor.

Upitan šta ga je privuklo tom Tabaševićevom delu, veli:

– Tema, priča, način na koji je skrojeno… Sa ove distance ispostavlja se da je u pitanju i svojevrstan pozorišni sled, tematski niz, ciklus. Naime, sa scenografom Aleksandrom Denićem radio sam u Splitu predstavu “Adio, kauboju” u čijem središtu je mlad čovek kome gine otac, koji život nastavlja u senci te tragedije, a kao i “Misisipi…” obuhvata period od osamdesetih godina XX veka do danas. U pitanju je hvaljeni, popularan roman Olje Savičević Ivančević.

Nakon toga smo u Ljubljani radili “Jugoslavija moja dežela” po knjizi Gorana Vojinovića, koji takođe ima za junaka mladića koji pokušava rekonstruisati istoriju svoje porodice preko političkih događaja i priče o odrastanju. Pre svega toga “Ciganin, ali najlepši” – o mladom Romu u potrazi za identitetom. “Misisipi” se na neki način nadovezuje, između ostalog, to su svojevrsni petarpanovski junaci, večito mladi.

Nije li „Tiho teče Misisipi“ i priča o odrastanju, i to odrastanju na ovim prostorima, u vrtlogu ovdašnje istorije od osamdesetih godina XX veka do danas?

– Prvenstveno priča o odrastanju. Slojevita. Nije linearna. Mi putujemo kroz njegove misli. Knjiga je srpska „Gospođa Dalovej“, iako nije reč o gospođi nego o mladiću. Tok svesti u kojem on putuje kroz likove svojih roditelja, poznanika i u prošlost, a i daje antene za budućnost. Rediteljski i tematski zaintrigirala me ta priča o mladiću koji je kroz raspad jedne zemlje prošao trošeći svoje najlepše godine.

Kako vi gledate na raspad YU?

– Osamdesetih sam vojni rok služio u Beogradu. Posle sam dolazio na Bitef, stekao prijatelje… I onda od ‘91. do početka dvehiljaditih prekid. Rat i raspad. Potom sam se vratio kao član žirija Bitef festivala, sarađivalo se, družilo, gostovalo… Ako povučemo paralelu sa brojnim drugim evropskim zemljama, videćemo da su to, što bi rekao Pekić, godine koje su pojeli skakavci, ostavljajući rane i pustoš. Dok su ljudi u Evropi imali godine prosperiteta, mi smo grcali u mračnom periodu. Oni su gradili evropsku zajednicu, a mi smo se krvavo raspadali. Oni su ekonomski jačali, mi siromašili. To je period devastacije u svakom smislu, čiji su tragovi vrlo prisutni i danas.

Pre oko godinu dana videli smo se i razgovarali u Ljubljani, kada je svojevrstan Bitefov karavan stigao te se zajedničkim snagama najavljivao predstojeći festival…

– To što smo tada najavljivali, znamo, nije se dogodilo usled pandemije koja je promenila sliku sveta. Danas smo svi svedeni na strah od epidemije, od siromaštva, od budućnosti, od toga kako ćemo organizovati svoje živote i u profesionalnom i u ličnom smislu.

I kuda idemo?

– U teatru uvek postoji eksperiment sa životom. A sad se taj eksperiment događa u stvarnosti. Dakle, mi ne znamo šta će se sutra dogoditi. A iskustvo je pokazalo da je nešto što nam se do juče činilo nemoguće postalo svakodnevica. Ponekad razgovaram sa kolegama i prijateljima o vremenu španske groznice; kako se tada živelo, kako se preživelo…

Naivno smo verovali da je nauka toliko napredovala da će danas čaroban lek stići preko noći. Nije stigao. Ali jeste stiglo suočavanje sa raznim stvarima. Dok se Jugoslavija raspadala, stvorena je EU iz koje je u međuvremenu izašla Velika Britanija. Stvari se u svetu pomeraju kao oni crteži i linije u emisijama “Nacionalne geografije”.

A čovek je sve više nesigurno i uplašeno biće suočeno sa sve većom neizvesnošću. Nekada su se ljudi bojali, recimo, groma. Danas se uz nove iz dubine ljudskog bića javljaju intuitivno i ti stari strahovi. Recimo, zemljotres u Zagrebu je doneo dodatni i svesni i nesvesni stres. Ako mi danas u mojoj beogradskoj sobi nešto zadrma, ili promaja nešto obori – presečem se.

Neka sigurnost u koju smo bili uljuljkani se ispostavila nepostojećom. Nema stvari i nema profesije koja nije u oblasti nesigurnosti. A živimo u društvima – u celom svetu – bez negovanja osećaja solidarnosti, naprotiv, i u vremenu bez ideja i ideala.

Da se vratimo predstavi, likovi iz romana nalaze se i u nekim novim situacijama, a kog je žanra?

– To je pre svega predstava o odrastanu. U estetskom smislu – postdramska. Prepliću se razne stvari. Recimo, Branka Katić glumi dramaturškinju koja se zove Vesna Čipčić i sreće sa Tabaševićem koji se sam pojavljuje u predstavi. Glumica Vesna Čipčić igra inspektorku, baku, majku, u nekom trenutku se pita „ko to koristi moje ime“…

Vrsta pirandelovskog teatra u kojem je sve moguće. Predstava sadrži i prizore koji su s moje strane omaž Miri Trailović i „Čudu u Šarganu“, koji je za mene jedna od ključnih predstava u mom umetničkom odrastanju. Spoj režiserske estetike i pučkog, punokrvnog pozorišta.

Umetnička ekipa

U predstavi uloge tumače: Aleksandar Jovan­ović, Branka Katić, Vladan Milić, Vesna Čipčić, Dunja Stojanović, Jana Milosavljević, Mladen Sovilj, Miloš Petrović Trojpec, Milan Zarić, Nikola Malbaša. Scenografiju potpisuje Aleksandar Denić, kostimografiju, Nebojša Lipanović, a muziku Mitja Vrhovnik Smekar.

Reply
Share this

Blic online