Beograđanin Mirko Mrđa je preživeo dva rata, bekstvo iz nacističkog logora u Nemačkoj, potom i Goli otok, govori nekoliko jezika, završio je dva fakulteta, a juče je proslavio 100. rođendan.

U domu porodice Mrđa na Banovom brdu Mirko je sa porodicom i prijateljima slavio veliki jubilej. Muzika, gosti, baloni, torte – sve je bilo spremno za veselje, a slavljenik je uz pratnju muzike, raširenih ruku, pozdravljao svakog gosta ponaosob.

Na prvi pogled stiče se utisak da je bar tri decenije mlađi, a njegova živahnost i duh odgovarali su – dečačkom. Stogodišnjak je za “Blic” otkrio da je miran način života njegov tajni lek za dugovečnost.

– Posle armije sam otišao u Vrnjačku banju, gde sam godinama živeo mirno sa suprugom. Nikada nisam pušio i pio, volim da čitam i pišem, a žena mi je bila učiteljica, pored toga i veliki umetnik – priča nam Mirko, dok u svom domu okružen najbližima peva, raduje se i slavi veliki jubilej.

Međutim, ovakvom načinu života prethodila je filmska biografija, ispunjena ratovima, zarobljeništvom, dramatičnim odlukama…

– Najstrašnije čega se sećam su četiri godine provedene u nemačkom logoru, iz kojeg sam prebačen u specijalni logor za komuniste i Jevreje. Odatle sam pobegao jedne noći sa još 64 zatvorenika. Tada je, posle teškog bombardovanja engleske eskadrile, izgorelo 330 naših oficira u barakama – priseća se Mirko.

Nerado se seća i Golog otoka. Tamo je, kako kaže, bio “sklonjen” i tamo je preživeo epidemiju tifusa i smrt prijatelja.

– Nastala je opšta panika, pored mene je spavao doktor Savić, koji je prethodno bio načelnik saveta za kulturu SFRJ. Probudio me je tražeći mi vode, a ona je na Golom otoku bila skuplja nego život. Malo posle toga je umro, a meni i dalje na srcu stoji da mu tada nisam dao vodu – priseća se Mirko sa suzama u očima, dok ga gosti animiraju kako bi ga oraspoložili i sklonili misli sa sumornih tema.

A i među najsrećnijim trenucima koje pamti su događaji vezani za vreme dok je bio u uniformi.

U štabu u Kruševcu general Nikola Ljubičić ga je odlikovao kao specijalnog oficira i uzeo ga za ađutanta. Mirko priča da je rukovodio celokupnim štabom armije, korpusom narodne odbrane Jugoslavije, a general mu je poverio na čuvanje planine Taru, Zlatibor i Zvijezdu, gde je sa 150 vojnika proveo tri meseca. Iz tog perioda, kaže, pamti jedan zanimljv događaj.

– Kada sam došao u Zaječar u obilazak, 24. aprila 1945. godine, iz zatvora su pobegli jedan lekar i jedan potpukovnik Slovenac. Udarili su kofom vode stražara na česmi, nakon čega je nastalo otimanje oko mašinke. Kada je puška opalila, nastao je metež i svi su se dali u jurnjavu za zatvorenicima. Međutim, lekar je kod sebe krio arsenik, a namera mu je bila da ga prospe u gradski vodovod. Stigli smo ih tek poslepodne i sprečili trovanje, a ja sam u međuvremenu obavestio građanstvo da ne koriste vodu – seća se Mirko herojskog čina, dok mu gosti uz prikladnu muziku skandiraju “Živeo Mirko!”.

Nakon kratke pauze za kafu i vodu, slavljenik nam je još otkrio da je pohađao Vojnu akademiju, a da je kasnije diplomirao i na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Pored toga se bavi sportom, a napisao je i memoare.

– Završio sam pisanje memoara koje sam kucao na svojoj staroj pisaćoj mašini. Oni će se zvati “Ratni vihori mog života”, a sada su u fazi pripreme za štampu. Osim toga, svako veče ležem i budim se sa fiskulturom. Imam male lake vežbe za pokrete, mišiće i zglobove, a pored toga volim da šetam. Učen sam da redovno vežbam još na vojnoj akademiji – pohvalio nam se i još dodao da ne pije, ne puši, voli da čita i piše, a pored toga govori i nekoliko stranih jezika.

Sa sto godina kaže da se oseća kao mladić!

Reply
Share this

ZANIMLJIVOSTI