Korona virus postoji. Vakcine nisu otrov, u njima nema čipova i Bil Gejts neće kontrolisati baka Smiljanu dok sedi udobno zavaljena ispred svog televizora. Kao pesmicu u nižim razredima osnovne škole, ove stvari ponavljati svaki put kada vam antivaskeri i ostali teoretičari zavera kažu da korona ne postoji i da je sve ovo laž globalističkih imperijalista koji žele da nas satru sa lica zemlje.

Za globaliste nisam siguran, ali za ljudsku glupost sam znam da hoće, u to smo se uverili više puta ove godine. Od “kako nam je super bilo na skijanju” do “ne mogu da dišem, dajte mi kiseonik”, u kovid bolnici, kratak je put. No, i od te igre, još nismo ništa naučili, te sada igramo kolao u podzemnim prolazima, oko spomenika Stefanu Nemanju, a odskoro i u krugu studenskog doma na Novom Beogradu, istog onog iz koga je u dva navrata, šezdeset osme i devedeset sedme, mladost Srbije krenula da oslobađa stege primitivizma i represije. Student hoće da đipa i ripa, da ostravi smeće, al’ da primi vakcinu – neće.

Jer, ko zna šta je unutra smućkao neko. Mislim se, ko zna šta su ti sve smućkali u onom malom belom paketiću koji kupuješ od para koje ti baka koja se oporavlja od šloga i otac šećeraš šalju od svojih privremeno stečenih penzija.

U svom tom vrzinom kolu poluistina i prefrigano smišljenih laži, na koje nisu ostali imuni kako oni sa završenom osnovnom školom, tako i akademski građani, glupost je eskalirala, a ceh plaćaju oni narušenog zdravlja, koji i pored sve želje i volje, kako njih samih, tako i zdravstvenih ustanova, nemaju gde da se leče.

Jedna od takvih osoba, bila je i moja majka, Vera, stara 67 godina. Penzionerka, dvoje dece, jedna unuka, osoba koja je imala veliku volju za životom, iako je kroz njega pretrpela veliki broj udaraca. Ipak, ni volja, ni značenje njenog imena, nisu bili dovoljni za borbu protiv karcinoma limfnih žlezda, već je tu morala da umeša prste i medicina.

Na tu vrstu pomoći, jedine prave, čekali smo nekoliko meseci, jer ono na šta se sumnjalo, moralo je biti potvrđeno pored svih nalaza i kroz biopsiju. A ta biopsija se malo odužila, pošto je bolnica u koju je trebalo da legne stalno ulazila u kovid režim usled ulaska ove, kako antivakseri kažu, “nepostojeće” bolesti u bolnički blok.

U neformalnom razgovoru s jednim od zaposlenih u ovoj ustanovi, saznao sam da im pacijenti dolaze u katastrofalnom stanju. Ponavljam, ne svojom i ne doktorskom željom, već zahvaljujući tome što neko ne priznaje postojanje korona virusa, te seje virus, pa isti dobije i onaj koji nikako ne sme da se zarazi, prvenstveno zbog svog slabog organizma.

Ja nisam imao luksuz bezumlja da pričam da korone nema. Zbog sebe, bolesne sestre, bolesne majke i činjenice da sam zbog posla već pričao sa tuđim bolesnim sestrama i majkama. Ja sam bez moje majke ostao.

U iščekivanju hospitalizacije, Verin organizam je počeo da gubi bitku, te smo na kraju proveli 16 sati na Urgentnom centru. Mama je ležala u sobi punoj ljudi, prikačena na infuziju dok sam ja polako pričao s doktorkom o njenom stanju, između ostalog i o tome koliko je sigurno da provede noć u sobi među svim tim ljudima. Saznanje da je isti andrak da li je provela sa njima sat vremena ili čitavu noć kada se radi o mogućnosti zaraze koronom, nije mi baš lepo legla, pošto smo pre dolaka u ovu zdravstvenu ustavnovu već imali test koji je pokazao da je negativna na kovid.

Odlučio sam da je ostavim tu noć da primi terapiju. To je bilo početkom januara, da bi krajem istog meseca, stanje bilo kritično. Jer, i pored želje da se leči, kao što već rekoh, te i želje lekara da je leče, nije mogla da bude hospitalizovana u vreme kada je to imalo smisla. Koronu nije imala, ali je korona i dalje punila krevete i zatvarala bolnice.

Nakon dve nedelje provedene u bolnici, u koju je kasno stigla, puštena je na kućno lečenje, odnosno, lagano gašenje i agoniju koju njena bolest nosi sa sobom.

Nekako u isto to vreme, brojevi zaraženih i preminulih od korone su krenuli da rastu. U danima dok sam davao majci vodu na supenu kašiku ili dok joj je moja sestra menjala pelene, Srbija je konstantno dobijala nove doze vakcina. A ja? Ja sam prošlog četvrtka na kratko otišao od kuće da bih pokrivao protest antivaksera. Tamo mi je i zazvonio telefon.

Dok su antivakseri oko mene mleli o zaverama, a neki potajno primali vakcine ja sam na javnom mestu primio najteži poziv u životu. Sestra mi je javila da nam je preminula majka. Mlada žena, 67 godina, preminula je od posledica kancera, imala je metastaze na više organa unutar tela. Dva puta je udanula i izdahnula i to je bilo to.

Ne, ne umiru ljudi samo od korone. Umiru i zbog nje. Moja majka je htela da se leči, da prima terapije, ali nije imala gde i kako, pošto su nam bolnice pune onih koji ne veruju u koronu, koji ne žele maske i vakcinu koja ne štiti samo njih, već i njihove bližnje, te i dalju okolinu. O tome šta bi se desilo da je usput i koronu zakačila ne želim ni da mislim.

Ne pričajte da su ljudi umirali i pre. Ne meni. Ne pričajte da ne postoji rešenje za koronu. Ne meni. Postoji. Vi ga odbijate.

Neko ko poput moje majke otkrije da ima karcinom, imaće priliku da se adekvatno leči. Neće morati da umire lagano pet meseci na oči svoje dece i unuke, bez jedne jedine prilike da makar pokuša sa nekim vidom lečenja, a koji ne podrazumeva samo svakodnevne molitve, prvo da se izbori sa bolešću, a onda da je Bog primi kod sebe, sa što manje bolova i patnje.

Majku ne mogu da vratim u život, ali mogu da govorim u njeno, te i u ime svih onih koji nisu preminuli od korone, već zbog nemogućnosti da se leče usled stava antivaksera i ostalih lažnih heroja današnjice koji sipaju laži i zablude u oči uplašenih ugrožavaju sve ostale.

U prilog mojim rečima koliko je vakcinacija potrebna, možda najbolje govore podaci iz KBC “Dr Dragiša Mišović”, po kojima je u ovom trenutku, dvadesetpetoro dece hospitallizovano usled zaražavanja virusom korona. Najkritičniji slučaj je tinejdžer star 15. godina koji ima obostrano zapaljenje pluća.

Ako vam i ovo nije dovoljno da poverujete u postojanje korona virusa, učinkovitost vakcine, današnji dan se postarao da vam još jednom pojasni kako stoje stvari sa Covid-19 virusom. Trudnica stara 29. godina, preminula je od posledica virusa.

Dakle, virus postoji, a na našu sreću, postoji i vakcina. Naravno, pod uslovom da želimo da sačuvamo svoj i tuđ život. A, ako ne, to je već druga stvar, ona koja se kosi sa zdravim razumom i svetom u kojem živimo već 16 meseci.

Vakcina koja je lek ne samo za one koji su delili sudbinu moje majke, već i za one potpuno zdrave, postala je persona non grata u životima dobrog dela studenata, porodičnih ljudi sa decom, tačnije, svih onih koji su pali na priče i pričice antivaskera o Bil Gejtsu (Gejcu), čipovima, Dubokoj državi i ostalim stvarima kojima nema mesta ni u filmovima Š produkcije. Verujte mi, neće vas zanimati koliko ljudi umire od korone, koliko od srca, čira ili raka kada ta osoba nije broj nego vaša majka. Želeo sam to da kažem ljudima oko mene kada sam primio taj poziv. Tada nisam mogao. Osećam da sada moram.

Reply
Share this

Blic online